Konobar Marko se ukočio kada je ugledao njenog muža na vratima kuhinje. U ruci je držao kuhinjsku krpu, a lice mu je bilo blijedo.

„Šta si mu ponudila, Milena?“, upitao je suprugu.

„Pet stotina evra da večeras sjedne za naš sto i sasluša ono što ti već tri godine odbijaš da mi kažeš!“

Marko je zbunjeno gledao čas u nju, čas u čovjeka kojeg je poznavao kao vlasnika restorana.

„Gospođo, ja stvarno ne razumijem.“

Milena je izvadila staru fotografiju i spustila je pred njega.

Na slici je bila mlada žena s bebom u naručju.

„Prepoznaješ li je?“

Marku je ispala čaša iz ruke.

„To je moja majka! Odakle vam njena slika?!“

Milena je pogledala muža.

„SAD MU RECI ZAŠTO SI MI ZABRANIO DA GA PITAM ZA MAJKU!“

Vlasnik je sjeo kao pokošen.

„Zato što sam znao da ćeš saznati istinu“, promrmljao je.

Marko je povisio glas.

„Kakvu istinu?! Moja majka je umrla prije šest godina!“

Milena je jedva izgovorila:

„Tvoja majka je bila moja rođena sestra.“

Marko je ustuknuo.

„Nemoguće! Mama mi je govorila da nema nikoga od porodice!“

„Zato što smo se posvađale prije dvadeset pet godina. Otac ju je izbacio iz kuće kada je ostala trudna. Ja sam tada ćutala. Nikada sebi to nisam oprostila.“

Marko je spustio pogled.

„A šta vaš muž ima s tim?“

Milena se okrenula suprugu.

„E, TO JE PITANJE NA KOJE ČEKAM ODGOVOR TRI GODINE!“

Čovjek je dugo ćutao, a onda priznao da je Markovu majku pronašao prije njene smrti. Ona ga je zamolila da sinu pomogne da pronađe posao, ali da mu ne otkriva porodičnu prošlost.

„Zaposlio sam te ovdje jer sam joj obećao. A Mileni nisam rekao jer sam se plašio da će ponovo otvoriti stare rane.“

Marko je ustao.

„Znači, svi ste znali ko sam, osim mene?!“

„Ja sam saznala tek prije tri godine“, odgovorila je Milena. „Od tada svake subote dolazim ovdje. Htjela sam da ti priđem, ali nisam imala hrabrosti.“

Marko je krenuo prema izlazu.

Milena je potrčala za njim.

„A onih pet stotina evra?“, upitao je ogorčeno.

„To nije bila cijena tvoje pažnje. Htjela sam da te natjeram da me saslušaš. Pogriješila sam.“

Marko je zastao.

„Moja majka je do smrti čekala da je neko od vas pozove. Znate li koliko je puta plakala za svojom porodicom?“

Milena je zaplakala, ali Marko nije prišao da je utješi.

Prošla su dva mjeseca prije nego što je pristao da se ponovo sretnu.

Došao je s kutijom majčinih fotografija. Sjedili su satima, pričali i plakali.

Na rastanku joj je rekao:

„Ne mogu vam vratiti izgubljene godine. Ali neću ni ja napraviti istu grešku i izgubiti ostatak života zbog ponosa.“

Milena ga je prvi put zagrlila.

A pet stotina evra, koje nikada nije uzeo, potrošila je na obnovu sestrinog groba.

Na spomeniku je, pored sestrinog imena, ostavila jednu rečenicu: „OPROSTI MI ŠTO SAM TE PRONAŠLA TEK KADA VIŠE NISI MOGLA DA ME ČUJEŠ.“