Tetka me je uvela u dnevnu sobu, zaključala vrata i donijela stari mobilni telefon. Prepoznala sam ga odmah. Pripadao je mojoj majci, a otac mi je nakon njene smrti rekao da ga je bacio. „Tvoja majka mi ga je donijela nekoliko sedmica prije nego što je umrla“, rekla je tetka. „Zamolila me je da ga sačuvam dok ne odrasteš.“ Upalila je telefon i otvorila galeriju. Među fotografijama ugledala sam svog oca kako sjedi u restoranu sa ženom koja je danas bila moja maćeha. Držali su se za ruke. Fotografija je nastala osam mjeseci prije majčine smrti.
„Znači, poznavali su se dok je mama bila živa?“, upitala sam. Tetka je klimnula glavom. Ispričala mi je da je otac godinama varao majku sa Vesnom, ženom koja se kasnije uselila u našu kuću. Dok je majka prolazila kroz teške terapije, otac je odlazio kod ljubavnice pod izgovorom da radi prekovremeno. Majka je saznala istinu, ali nije željela da me opterećuje. Imala sam tada sedamnaest godina i spremala se za završne ispite. „Tvoja majka se najviše plašila šta će biti s tobom kada nje više ne bude“, rekla je tetka. A onda mi je pustila jedan snimak.
Začula sam majčin glas, slab i umoran, ali dovoljno jasan da razumijem svaku riječ. Razgovarala je sa ocem. „Obećaj mi samo da naše dijete nikada nećeš izbaciti iz kuće“, molila ga je. Otac joj je odgovorio da prestane govoriti gluposti. Međutim, majka je nastavila: „Znam za Vesnu. Znam i da želi da prodaš kuću i preseliš se kod nje. Ali ova kuća pripada i našoj kćerki.“ Otac je tada pobjesnio. Rekao joj je da neće dozvoliti da mu mrtva žena određuje kako će živjeti. Prekrila sam lice rukama i zaplakala. Nisam mogla vjerovati da je tako razgovarao sa mojom bolesnom majkom.
Narednog jutra otac me je pozvao. Mislila sam da se pokajao, ali mi je hladno rekao da dođem po ostatak stvari jer Vesna želi preurediti moju sobu. Otišla sam zajedno sa tetkom. Čim smo ušle, maćeha je počela vikati da sam lopov i da više nemam šta tražiti u njihovoj kući. Tetka joj je mirno odgovorila: „Ako je ukrala nakit, zašto ga tvoja kćerka nosi na fotografijama koje je juče objavila?“ Vesna je problijedjela. Njena kćerka iz prvog braka pohvalila se na društvenim mrežama novom zlatnom narukvicom. Bila je to upravo narukvica za koju su mene optužili da sam je ukrala.
Otac je zatražio da vidi fotografiju. Vesna je počela objašnjavati da je nakit pronašla tek nakon što me je izbacio i da nije stigla da mu kaže. „Tri dana sam spavala kod tetke zbog tvoje laži!“, viknula sam. Međutim, otac se ponovo okrenuo protiv mene. Rekao je da sam bezobrazna i da Vesna nije dužna da mi se pravda. Tada sam izvadila majčin telefon i pustila snimak. Čim je začuo njen glas, otac je problijedio. Vesna je pokušala da mi uzme telefon, ali ju je tetka zaustavila. „Sada ćete oboje saslušati ženu kojoj ste uništili posljednje godine života.“
Kada se snimak završio, otac je sjeo i pokrio lice rukama. Pitala sam ga kako je mogao da me izbaci nakon svega što je obećao majci. Nije odgovorio. Vesna je tada rekla nešto što me je dodatno pogodilo: „Ionako smo planirali prodati kuću. Šta će nam odrasla djevojka koja nam samo smeta?“ Otac ju je pogledao, a ona je nastavila da viče kako joj je obećao novac od prodaje. Tada je tetka objasnila da kuću ne može prodati bez rješavanja mog suvlasničkog dijela koji sam naslijedila od majke. Vesna se okrenula prema ocu i bijesno upitala: „Zar mi nisi rekao da ćeš je natjerati da se odrekne svega?“
Tek tada sam shvatila zašto su me toliko požurivali da napustim kuću. Optužba za krađu bila je samo izgovor. Otac je želio da se osjećam krivom i da pristanem na sve što zatraži. Odbila sam da se odreknem svog dijela kuće i ostala kod tetke. Nekoliko mjeseci kasnije Vesna ga je napustila. Njihovi planovi o prodaji su propali, a otac je ostao sam. Počeo me je zvati, donositi mi poklone i moliti da se vratim. Jednom je čak donio tortu i rekao da želi nadoknaditi moj upropašteni rođendan. Nisam je mogla ni pogledati.
Danas imam dvadeset dvije godine, završavam fakultet i radim vikendom. Otac i ja povremeno razgovaramo, ali više nikada nisam živjela s njim. Nedavno mi je rekao da bi dao sve da može vratiti vrijeme. Odgovorila sam mu: „Tata, mama te nije molila da mi ostaviš bogatstvo. Molila te je da me ne ostaviš samu.“ Zaplakao je, a ja sam prvi put osjetila da mu je zaista žao. Ipak, neke rane ne nestaju kada se čovjek izvini. Majčin telefon još uvijek čuvam. Ponekad pustim snimak samo da čujem njen glas. I svaki put se sjetim da me je majka, čak i dok je umirala, pokušavala zaštititi od čovjeka koji je trebalo da me voli najviše na svijetu.
