Mužev prijatelj Marko me je uhvatio za ruku i tražio telefon. Pitala sam ga čija je krv na njegovoj košulji, ali samo je odmahnuo glavom. „Nije moja. Zovi muža.“ Pozvala sam ga nekoliko puta. Telefon je bio ugašen.

Marko je otvorio gepek svog automobila. Unutra su bili muževa jakna, razbijen telefon i crna torba. Kada ju je otvorio, zanijemila sam. Bila je puna novca. „Tvoj muž posljednjih šest mjeseci radi za ljude za koje nije smio ni da zna da postoje“, rekao je. Tada sam saznala da njegova „službena putovanja“ nisu imala nikakve veze sa poslom. Prevozio je novac za ljude od kojih se ne odlazi tek tako.

Prethodne noći trebalo je da preda upravo tu torbu, ali novac nikada nije stigao. „Zašto bi ga uzeo?“ pitala sam. Marko me je pogledao i rekao: „Zato što je otkrio ko ih odaje policiji.“

Telefon mi je zazvonio. Nepoznat broj. Javila sam se i čula mužev glas. Izgovorio je samo: „Ne vjeruj Marku.“ Veza se prekinula.

Nekoliko sekundi kasnije ispred naše kuće zaustavio se crni automobil. Marko me je ugurao u kola i krenuli smo kroz sporednu ulicu. Tada mi je stigla muževa poruka: „STARA FABRIKA. 20 MINUTA. DOĐI SAMA.“

Naravno da nisam otišla sama. Kada smo stigli, unutra je stajao mužev automobil. A pored njega moj muž — živ, nepovrijeđen i potpuno slobodan.

„BJEŽI OD NJEGA!“ viknuo je pokazujući na Marka. „Krv na njegovoj košulji pripada čovjeku koji je večeras trebalo da preda dokaze policiji!“

Pogledala sam Marka. On je mirno izvadio telefon i pustio snimak. Na njemu je bio moj muž kako uzima torbu i govori: „Kad ovo nestane, svi će misliti da je Marko uzeo novac.“

Muž je problijedio.

U istom trenutku oko fabrike su se upalila plava svjetla. Policija je uletjela unutra i stavila mu lisice.

Tek tada sam saznala cijelu istinu. Marko je mjesecima tajno sarađivao sa policijom. Moj muž je to otkrio i odlučio da ukrade novac, namjesti sve Marku i pobjegne iz zemlje. Čak je sam sklonio svoj automobil kako bi izgledalo kao da je otet.

Ali onda je inspektor otvorio torbu i zastao.

Novca je nedostajalo skoro pola.

„Gdje je ostatak?“ pitao je muža.

Muž je ćutao.

Marko se tada okrenuo prema meni.

„Provjeri svoj račun.“

Otvorila sam mobilno bankarstvo i ostala bez daha.

Muž mi je prethodne noći prebacio 180.000 eura.

Nisam razumjela zašto, sve dok inspektor nije rekao:

„Planirao je da, ako ga uhvate, kaže da ste vi uzeli novac.“

Tada sam shvatila zašto me je zvao u fabriku.

Nije želio da me spasi.

HTIO JE DA POLICIJA PRONAĐE MENE PORED TORBE — I DA JA ODGOVARAM ZA NOVAC KOJI JE ON UKRAO.

Te noći mafija je tražila svoj novac, policija dokaze, a ja sam mislila da spašavam muža.

A MUŽ JE SVE VRIJEME POKUŠAVAO DA SPASI SEBE — TAKO ŠTO ĆE ŽRTVOVATI MENE.