Gledao sam je nekoliko sekundi, ubijeđen da me namjerno provocira.

„Dobro, reci. Ko je?“

Prekrstila je ruke i izgovorila ime.

Moj najbolji prijatelj.

Čovjek koji nam je bio kum na vjenčanju. Čovjek koji je gotovo svakog vikenda sjedio u našoj kući, išao sa mnom na utakmice i kojeg sam smatrao bratom.

„Ti mene zezaš?“

„Ne.“

Tada sam potpuno izgubio živce. Pitao sam je otkud joj uopšte ideja da baš njega predloži. Ona je pokušavala da me smiri, govoreći da je samo htjela da vidi moju reakciju.

Ali jedna stvar mi nije davala mira.

„Rekla si da već znaš da bi pristao.“

Zaćutala je.

„Kako znaš?“

Počela je da se pravda da su jednom pričali o vezama i da je on nešto rekao u šali. Nisam joj povjerovao.

Uzeo sam telefon i nazvao ga.

Javio se poslije drugog zvona.

„Gdje si?“

„Kod kuće. Što?“

„Moja žena mi je upravo nešto predložila. Kaže da ti već znaš.“

Nastala je tišina.

Preduga.

„Daj mi nju“, rekao je.

Tada mi se stomak okrenuo.

„Zašto da ti dam nju? Reci meni.“

Žena je pokušala da mi uzme telefon, ali sam se odmakao.

Kum je uzdahnuo.

„Brate, nemoj praviti glupost. Nije bilo ništa.“

Nisam ga ni pitao da li je nešto bilo.

Te njegove riječi bile su dovoljne.

Spustio sam telefon i pogledao ženu.

„Šta znači nije bilo ništa?“

Tek tada je priznala da su se nekoliko sedmica dopisivali. Navodno je sve počelo bezazleno, nekim njegovim komentarom, a onda je razgovor otišao predaleko. Tvrdila je da se nikada nisu sastali nasamo.

„Pokaži poruke.“

„Obrisala sam ih.“

To me je pogodilo više od svega.

Da nije imala šta da krije, zašto ih je brisala?

Te noći nisam mogao ostati u kući. Otišao sam kod brata i ugasio telefon.

Ujutro me čekalo više od dvadeset propuštenih poziva.

Ali jedna poruka nije bila od žene.

Bila je od kuma:

„MORAM TI REĆI CIJELU ISTINU. ONA NE ZNA DA SAM SAČUVAO PORUKE.“

Našli smo se istog dana.

Pokazao mi je razgovor.

Čitao sam nekoliko minuta, a onda spustio telefon.

Nije me najviše pogodilo ono što su pisali.

Pogodio me datum.

Dopisivanje nije počelo prije nekoliko sedmica.

Počelo je prije skoro godinu dana.

Vratio sam se kući, spustio telefon pred ženu i rekao:

„Sad imaš jednu priliku. Bez igrica, bez brisanja i bez pola istine.“

Počela je da plače.

A onda je priznala ono što sam najmanje očekivao.

Prijedlog o trojci nije bio fantazija.

Bio je njen pokušaj da ono što je mjesecima radila iza mojih leđa nekako pretvori u nešto za šta sam i ja dao dozvolu.

Tog dana nisam izgubio samo povjerenje u ženu.

Izgubio sam i čovjeka kojeg sam godinama zvao bratom.