Baka je još dugo sjedila za stolom. Nije sklanjala tanjire. Kao da bi njihovim sklanjanjem priznala sebi da te večeri zaista niko neće doći.

U 22:20 zazvonio je telefon.

Trgla se i odmah se nasmiješila.

Bio je sin.

„Mama, izvini, nismo stigli. Djeca imaju obaveze, a i kasno je. Doći ćemo ovih dana.“

„Dobro, sine. Samo vi meni budite živi i zdravi“, odgovorila je.

Nije mu rekla da je od šest ujutro na nogama. Nije rekla ni da je kupila omiljeni sok unucima i ostavila njihove poklone pored peći.

Čim je spustila slušalicu, stigla je poruka od kćerke:

„Mama, nemoj se ljutiti. Dolazimo za vikend.“

Baka je samo napisala:

„Ne ljutim se.“

A onda je otišla u kuhinju i počela pakovati hranu koju niko nije ni probao.

U 22:45 neko je pokucao.

Baka je gotovo potrčala prema vratima.

„Znala sam“, prošaptala je i brzo popravila kosu.

Ali ispred je stajao komšijin dječak, promrzao i zadihan.

„Bako, mama pita imate li možda jednu svijeću. Nestalo nam je struje.“

Baka ga je pogledala, a onda se nasmiješila.

„Imam, dušo. A jesi li gladan?“

Deset minuta kasnije dječak je sjedio za njenim velikim stolom i jeo sarmu. Ubrzo je došla i njegova majka da ga traži.

Kad je vidjela pun sto i baku samu, sve joj je bilo jasno.

„Je l’ moguće da niko nije došao?“

Baka je spustila pogled.

„Ma doći će oni. Imaju svoje obaveze.“

Komšinica je otišla kući, ali se vratila poslije nekoliko minuta sa mužem i dvoje djece.

„Ako ne smetamo, da popijemo kafu.“

Te večeri su pojeli pola bakinih kolača.

Kuća je konačno bila puna smijeha.

Sutradan ujutro pred kapijom su se zaustavila dva automobila.

Sin, kćerka, snahe, zetovi i unuci izašli su noseći kese.

„Mama! Došli smo da nadoknadimo sinoć!“

Baka je otvorila vrata.

Unuci su potrčali prema njoj, a ona ih je zagrlila kao da se ništa nije dogodilo.

Sin je ugledao gotovo prazan sto.

„Gdje je sva ona hrana koju si spremala?“

„Pojeli ljudi koji su sinoć imali vremena za mene.“

Niko nije znao šta da kaže.

Baka je uzela slavsku svijeću koja je dogorjela skoro do kraja i tiho dodala:

„Nemojte pogrešno da me razumijete. Meni ne trebaju ni kese ni pokloni.“

Pogledala je svoju djecu.

„Samo sam sinoć prvi put shvatila nešto.“

„Šta, mama?“

Glas joj je zadrhtao.

„ČEKAJUĆI VAS, SHVATILA SAM DA JA IMAM SVE MANJE VREMENA — A VI STALNO MISLITE DA GA IMAMO NAPRETEK.“

Tog trenutka više niko nije gledao u sto.

Jer su svi shvatili da će možda jednog dana doći na slavu na vrijeme…

ALI BAKA VIŠE NEĆE OTVORITI VRATA.