Vrhunac je bio jedne subote. Muž i ja smo konačno imali slobodan dan i dogovorili se da ne idemo nigdje. Napravila sam ručak, zaključala kapiju i rekla mu: „Danas stvarno hoću malo mira.“

Nije prošlo ni pola sata, njegova majka je već bila na vratima. Nije pokucala jednom pa sačekala, nego je odmah krenula da doziva sina kroz dvorište. Muž joj je otvorio, a ona je ušla kao da je njena kuća.

Pogledala je sto i prvo pitala šta sam kuvala. Onda je vidjela kesu iz prodavnice kraj frižidera i odmah počela da vadi stvari iz nje.

„Šta će vam ovo? Koliko ste ovo platili? Mogli ste kod nas uzeti.“

Ćutala sam.

Onda je došao njegov otac. Pa za njim njegova sestra sa djecom. Za manje od dvadeset minuta moja kuća je bila puna ljudi, a niko od njih nije bio pozvan.

Najgore je tek slijedilo.

Telefon mi je zazvonio. Bila je moja prijateljica iz grada koju nisam vidjela mjesecima. Rekla je da je u blizini i pitala može li svratiti na kafu.

Naravno da sam rekla da može.

Čim je stigla, svekrva je sjela pored nas i nije se pomjerala. Šta god da smo pokušale da pričamo, ona se ubacivala. Pitala je moju prijateljicu gdje radi, koliko zarađuje, je li udata, zašto nema djece.

Bilo me sramota.

Prijateljica je ostala možda dvadeset minuta i otišla.

Čim su se vrata zatvorila, svekrva je rekla:

„Ne sviđa mi se ona. Previše se sređuje za udatu ženu.“

Tu mi je pukao film.

Prvi put sam je pogledala pravo u oči i rekla:

„Nisam vas pitala sviđa li vam se moja prijateljica.“

U kući je nastala potpuna tišina.

Ona me pogledala kao da sam je opsovala.

„Molim?“

Rekla sam mirno:

„Ovo je moja kuća. Kad mi neko dođe, ne morate odmah doći i vi. Ne morate gledati šta kupujem, šta kuvam i ko mi dolazi. Volim vas i poštujem, ali meni treba privatnost.“

Očekivala sam da će muž ćutati kao i uvijek.

Ali tada je ustao i rekao:

„Mama, u pravu je.“

Svekrva je odmah počela da govori kako se ona samo brine, kako porodica treba da bude bliska i kako se ja „odvajam“.

Muž ju je prekinuo:

„Bliski možemo biti i bez toga da ulazite svaki dan.“

Naljutila se i otišla. Za njom su krenuli svi ostali.

Dva dana nisu dolazili.

Trećeg dana svekrva je stala kod kapije i prvi put pokucala.

Možda zvuči sitno, ali meni je to bilo ogromno.

Tada sam shvatila gdje sam najviše pogriješila. Nisam pogriješila zato što sam se udala na selo. Pogriješila sam što sam mjesecima ćutala očekujući da će drugi sami shvatiti granicu koju im nikada nisam jasno postavila.