Neko je već bio unutra

Nisam pozvala policiju. Nisam ni stigla. Dok sam još gledala snimak, iz spavaće sobe začulo se tiho škripanje ormara. Srce mi je udaralo toliko jako da sam jedva čula bilo šta drugo. Uzela sam kuhinjski nož i polako krenula prema sobi.

Nikoga nije bilo. Ormar je bio prazan. Ali na podu, ispred kreveta, stajale su moje papuče. Iste one koje je osoba na snimku obula u 02:22.

Tada sam prvi put pozvala policiju. Pregledali su cijeli stan. Prozori zaključani, ulazna vrata bez tragova obijanja. Jedan policajac je pogledao snimak nekoliko puta i pitao: „Jeste li sigurni da ste sinoć bili sami?“

„Jesam.“

Zaustavio je snimak u trenutku kada figura izlazi iz moje sobe i uvećao kadar. Osoba je na ruci imala narukvicu. Moju narukvicu.

Policajac je pogledao moju ruku. Narukvica je bila na meni.

Te večeri pozvala sam sestru da prespava kod mene. Telefon smo ponovo namjestile da snima hodnik, a vrata spavaće sobe zaključale iznutra.

U 02:20 sjedile smo budne. U 02:21 sestra me uhvatila za ruku. Tačno u 02:22 začuo se ključ u ulaznoj bravi.

Kvaka se nije pomjerila.

Onda je nešto kliknulo iza nas.

Vrata ormara polako su se otvorila.

Sestra je vrisnula. Upalila sam svjetlo, ali ormar je bio potpuno prazan. Istog trenutka telefon koji je snimao hodnik oglasio se.

Potrčale smo do njega i vratile snimak.

U 02:22 vrata naše spavaće sobe otvorila su se. Iz nje je izašla žena. Imala je moju pidžamu, moju kosu i moju narukvicu.

Bila sam to ja.

Samo što sam u tom trenutku bila zaključana u sobi sa sestrom.

Na snimku je druga „ja“ polako prišla telefonu. Zagledala se pravo u kameru, stavila prst preko usana, a zatim pokazala prema našoj spavaćoj sobi.

Istog trenutka iz ormara su se začula tri jaka udarca.

Policija je ponovo došla. Ništa nisu pronašli.

Te noći sam napustila stan i više se nisam vratila da živim tamo. Nekoliko mjeseci kasnije prodala sam ga čovjeku koji se samo nasmijao kada sam mu rekla da se u njemu događaju čudne stvari.

Tri sedmice poslije prodaje nazvao me usred noći.

Nije rekao ni zdravo.

„Zašto mi nisi rekla za 02:22?“

Zaledila sam se.

„Šta se dogodilo?“

Čula sam njegovo teško disanje.

„Ostavio sam telefon da snima hodnik.“

„I?“

„Ulazna vrata se nisu otvorila.“

Zaćutao je nekoliko sekundi, a onda prošaputao:

„Ali vrata spavaće sobe jesu.“

„Šta je izašlo?“

Ponovo tišina.

A onda je rekao:

„Ti.“