Mama nije vikala. To mi je bilo gore od svake svađe.

Samo je stajala na vratima moje sobe, gledala torbu na stolici, novi telefon u ruci i kutiju od patika na podu.

„Ko ti je ovo kupio?“

Pokušala sam da se nasmijem.

„Poklon.“

„Od koga?“

Ćutala sam.

Prišla je bliže i ponovila pitanje. Kad sam joj rekla koliko godina ima, sjela je na krevet kao da su joj noge odjednom otkazale.

„Čovjek je stariji od mene“, rekla je tiho.

Odmah sam počela da se branim. Govorila sam da nije ništa strašno, da samo izlazimo, da mi kupuje stvari jer može i da je meni dosta da gledam druge djevojke kako imaju sve što požele.

Mama me je samo gledala.

„Ja radim dva posla da ti ništa ne fali. A ti misliš da sam te zakinula zato što nisam mogla kupiti torbu od 500 eura?“

Ta rečenica me je pogodila, ali nisam htjela da priznam.

Zalupila sam vrata i izašla.

Te večeri sam otišla kod njega.

Do tada je uvijek bio ljubazan, velikodušan, govorio mi da sam „posebna“. Ali kad sam mu rekla da je mama saznala i da želim da malo usporimo, lice mu se potpuno promijenilo.

„Usporimo? Poslije svega što sam ti kupio?“

Prvi put sam osjetila nelagodu.

Rekla sam da pokloni nisu značili da mu bilo šta dugujem.

Naslonio se u fotelju i hladno rekao:

„Naravno da ne duguješ. Samo vrati sve.“

Mislila sam da se šali.

Nije.

Tražio je torbu, telefon, patike, pa čak i novac koji mi je nekoliko puta dao za izlaske.

Kad sam rekla da nemam taj novac, počeo je da nabraja svaki račun. Znao je tačno koliko je potrošio na mene.

Tada sam prvi put shvatila da za njega to nikada nisu bili pokloni.

Bila je to evidencija.

Ustala sam da odem, a on je rekao:

„Nemoj praviti gluposti. Imam tvoje poruke. I fotografije.“

Zaledila sam se.

Nisu bile nikakve nepristojne fotografije, ali dovoljno privatne da nisam željela da ih iko vidi.

„Šta hoćeš?“

Samo se nasmiješio.

„Da prestaneš da glumiš da si ovdje slučajno.“

Izašla sam bez riječi.

Kod kuće je mama još bila budna.

Čim me je vidjela, shvatila je da nešto nije u redu.

Prvi put poslije dugo vremena sjela sam pored nje i rekla sve. Bez uljepšavanja.

Očekivala sam „rekla sam ti“.

Nije to rekla.

Samo je uzela moj telefon i rekla:

„Od sada mu ne odgovaraš sama.“

Sutradan smo vratile torbu i patike. Telefon nismo, jer je već bio registrovan na moje ime i račun je bio plaćen. Mama je sačuvala sve poruke u kojima mi je prijetio i rekla da ćemo, ako nastavi, otići u policiju.

Nastavio je još dva dana.

A onda je stigla posljednja poruka:

„Misliš da si jedina kojoj sam ovo radio?“

Ispod nje je poslao ime jedne djevojke.

Poznavala sam je.

Bila je mlađa od mene.

Tada mi je konačno postalo jasno koliko sam bila naivna.

Nisam dobila Gucci torbu zato što sam bila posebna.

Dobila sam je zato što je čovjek znao koliko lako djevojka od 19 godina može povjerovati da skupi pokloni znače ljubav.

Danas se najviše stidim ne njega, nego onoga što sam rekla mami.

Godinama je radila do iznemoglosti, a ja sam joj dokazivala da mi nije dovoljno.

Prvu platu koju sam kasnije zaradila nisam potrošila na marku ni telefon.

Kupila sam mami novu mašinu za veš jer se njena stalno kvarila.

Kad je vidjela račun, samo me je pogledala i rekla:

„Ovo mi nisi morala kupiti.“

A ja sam joj odgovorila:

„Znam. Zato sam i htjela.“