Otvorio sam vrata, a ispred mene je stajala jedna od djevojaka, Ana. Bila je blijeda, drhtala je i neprestano gledala prema svojoj kući.

„MOLIM VAS, PUSTITE ME UNUTRA! NE SMIJE DA ME VIDI OVDJE!“, prošaputala je.

Uveo sam je i zaključao vrata. Ruke su joj se tresle toliko da nije mogla držati čašu vode.

„Šta se dogodilo?“

„Čovjek koji je večeras došao kod nas prijeti mojoj drugarici. Neće da ode, a uzeo joj je telefon!“

Odmah sam pozvao policiju. Ana me uhvatila za ruku.

„Ako sazna da sam zvala pomoć, napraviće haos!“

Kroz prozor sam ugledao muškarca kako izlazi iz njihove kuće. Bio je krupan, nosio je kožnu jaknu i bijesno razgovarao telefonom.

Nekoliko minuta kasnije stigla je patrola.

Policajci su otišli do susjedne kuće, a ja sam ostao s Anom. Tada mi je konačno ispričala istinu.

Ona i njena drugarica Milica zaista su radile u restoranu. Međutim, muškarci koji su im dolazili nisu bili njihovi ljubavnici.

„Mi iznajmljujemo sobe radnicima koji dolaze u grad na nekoliko dana. Gazda restorana nam je predložio da tako dodatno zaradimo.“

Zbunio sam se.

„Pa zašto to krijete?“

„Zato što vlasnik kuće ne dozvoljava podstanare, a nama je novac potreban.“

U tom trenutku začula se galama.

Izašao sam u dvorište i ugledao policajce kako izvode muškarca. Milica je stajala na vratima i plakala.

Ispostavilo se da je čovjek prethodne sedmice boravio kod njih, ali je odbio da plati smještaj. Te večeri vratio se i zahtijevao da mu vrate novac koji je ranije dao za sobu.

Kada su odbile, počeo je da prijeti.

Sutradan je cijela ulica brujala o događaju.

Komšinica koja mi je prva pričala o „najstarijem zanatu“ došla je na kafu.

„JESAM LI TI REKLA DA TU NEŠTO NIJE ČISTO?“

Pogledao sam je i odgovorio:

„Nisi ništa znala. Samo si širila priče o djevojkama.“

Nije joj bilo prijatno.

Ali pravi problem nastao je tri dana kasnije, kada je vlasnik kuće saznao da djevojke izdaju sobe drugim ljudima.

Dao im je mjesec dana da se isele.

Ana je plakala dok mi je pričala da novac šalje bolesnoj majci, a Milica otplaćuje kredit koji je podigla poslije očevog bankrota.

Pomogao sam im da pronađu manji stan čiji je vlasnik pristao na njihove uslove. Ubrzo su prestale da primaju goste i pronašle dodatni posao vikendom.

Prošlo je osam mjeseci.

Ana se zaposlila kao poslovođa u restoranu, a Milica je upisala kurs za knjigovođu.

Nedavno sam ih sreo u gradu. Prišle su mi nasmijane i pozvale me na večeru.

„Da nije bilo vas, ko zna šta bi se one noći dogodilo“, rekla je Ana.

Odgovorio sam joj da bi svako normalan pozvao pomoć.

A onda mi je Milica rekla nešto što nisam zaboravio:

„NAJTEŽE NAM NIJE BILO ŠTO NISMO IMALE NOVCA. NAJTEŽE JE BILO ŠTO SU NAS LJUDI OSUĐIVALI, A NIKO NAS NIJE NI PITAO KAKO ŽIVIMO.“

Tog trenutka sjetio sam se svih pogleda preko ograde, šaputanja i ružnih priča.

I bilo me je sramota što sam i sam, makar na trenutak, povjerovao u njih.