Čim sam spustio ruku na njenu butinu, ona se ukočila. Nije viknula, nije napravila scenu. Samo me je pogledala i mirno rekla: „Zaustavi auto.“

Tek tada mi je došlo do glave šta sam uradio. Pokušao sam da se izvučem glupom rečenicom da je bilo slučajno, ali oboje smo znali da nije. Zaustavio sam pored puta, a ona je otvorila vrata i prije nego što je izašla rekla: „Tvoja djevojka mi je najbolja drugarica. Ima pravo da zna kakav si.“

Molio sam je da sačeka. Govorio sam da nisam ništa planirao, da sam se zanio, da se neće ponoviti. Sve što sam izgovorio zvučalo je jadno čak i meni.

Nije mi odgovorila. Pozvala je taksi i otišla.

Te večeri me je djevojka nazvala. Nisam stigao ni da smislim priču. Njena drugarica joj je sve već ispričala. Pitala me je samo jedno: „Je li istina?“ Prvi put sam mogao da slažem i možda kupim još nekoliko dana, ali sam rekao da jeste.

Došla je kod mene po svoje stvari. Nije plakala. To me je boljelo više nego svađa. Rekla je da joj nije najveći problem što sam pogledao drugu djevojku, nego što sam prešao granicu i onda pokušao da umanjim ono što sam uradio.

Raskinuli smo iste večeri.

Nekoliko dana kasnije javila mi se njena drugarica. Nisam očekivao poruku, ali nije bila ni prijatna ni romantična. Napisala je da je dugo razmišljala da li da prijavi moje ponašanje i da želi da shvatim da ne smijem nekoga dodirivati samo zato što sam „mahinalno“ poželio.

Ta poruka me je prizemljila više od raskida.

Prošlo je nekoliko godina. Bivša se udala, njena drugarica se odselila, a ja sam dugo nosio sramotu zbog te večeri. Nekad sam sebi pokušavao da kažem da se „ništa ozbiljno nije desilo“. Danas znam da je upravo takvo razmišljanje bilo dio problema.

Jedan glup potez od nekoliko sekundi koštao me je veze i, mnogo važnije, natjerao me da shvatim da tuđe granice nisu stvar trenutka, raspoloženja ili opravdanja. To je bio pravi šok koji me je čekao na kraju te vožnje — ne ono što je ona uradila, nego ono što sam saznao o sebi.