„MAMA JE U PRAVU! AKO RODIŠ TO DIJETE, NEMOJ VIŠE DA RAČUNAŠ NA MENE!“, izgovorio je moj muž, ne gledajući me u oči.

U prvi mah pomislila sam da nisam dobro čula. Čovjek koji me je prije samo mjesec dana grlio i govorio da jedva čeka da postane otac sada je stajao pored svoje majke i tražio da se odreknem našeg djeteta.

„Ponovi šta si rekao“, prošaputala sam.

„Nisam spreman za dijete. Mama kaže da nam je prerano.“

Svekrva se zadovoljno nasmijala.

„Eto, čula si! A sada idi i riješi to dok još možeš!“

Tada sam joj prvi put odgovorila bez straha.

„Neću prekinuti trudnoću. A vi slobodno zadržite i kuću i novac i svog sina!“

Otišla sam u spavaću sobu, izvadila kofer i počela da pakujem odjeću. Muž je došao za mnom, ali ne da me zaustavi.

„Samo nemoj poslije da tražiš alimentaciju!“, rekao je.

Okrenula sam se prema njemu.

„Ti se zaista više brineš za novac nego za vlastito dijete?“

Nije odgovorio.

Pozvala sam oca. Kada je čuo šta se dogodilo, samo je rekao: „Dolazim po tebe. Kući ima mjesta za oboje.“

Sat vremena kasnije napustila sam vilu u kojoj sam dvije godine živjela kao neželjeni gost.

Prvih nekoliko sedmica bilo je užasno. Plakala sam noću, plašila se budućnosti i pitala kako ću sama podizati dijete. Muž se nije javljao. Svekrva je rodbini pričala da sam pobjegla jer nisam dobila novac koji sam tražila.

A onda me je jednog dana nazvao svekar.

„Moramo da razgovaramo. Nisam znao šta su ti uradili.“

Našli smo se u kafiću. Ispričala sam mu sve, od uvreda do muževljevog zahtjeva da prekinem trudnoću.

Čovjek je pocrvenio od bijesa.

„Moj sin je odrasla kukavica! A moja žena je prešla svaku granicu!“

Nije mi obećavao čuda. Samo je rekao da dijete nije krivo i da će, ako mu dozvolim, biti prisutan kao djed.

Tri mjeseca kasnije muž se pojavio pred kućom mojih roditelja.

„Hoću da se vratiš. Mama je pretjerala, ali sada se smirila.“

„A ti? Jesi li se i ti smirio?“

„Pa rekao sam ti da se vratiš! Šta još hoćeš?“

Tada sam shvatila da nije došao da se izvini. Došao je jer je vjerovao da ću ga poslušati kao i ranije.

„Hoću razvod“, odgovorila sam.

Kada sam rodila djevojčicu, svekar je došao u porodilište s cvijećem. Držao je unuku u naručju i plakao.

Muž je počeo redovno da viđa kćerku tek poslije razvoda. Danas plaća alimentaciju i polako gradi odnos s njom.

Svekrva je jednom pokušala da mi kaže kako je sve radila za dobro svog sina.

„Ne“, odgovorila sam. „Radili ste sve da biste upravljali njegovim životom. A zamalo ste uništili i život moje kćerke.“

Danas moja djevojčica ima četiri godine. Radim, iznajmljujem mali stan i nemam ni približno onoliko novca koliko sam imala u braku.

Ali svako jutro budim se uz njen osmijeh.

I nikada nisam požalila što sam tog dana spakovala kofer. Požalila bih jedino da sam ostala i dozvolila da drugi odlučuju hoće li se moje dijete roditi.