Poruka je glasila samo: „Hvala ti.“

Prvo sam pomislila da se šali. Poslije cijelog vikenda, svega što sam platila i osjećaja da smo se baš povezali, očekivala sam makar nešto više. Nazvala sam ga odmah, ali nije se javljao.

Pet minuta kasnije stiže nova poruka:

„Ne mogu ovako.“

Tu mi se stomak okrenuo.

Pisala sam mu da mi kaže šta se dešava, a onda je konačno pozvao. Glas mu je bio čudan, potpuno drugačiji nego nekoliko sati ranije.

„Moram ti nešto priznati“, rekao je.

Mislila sam da će reći da ima drugu. Istina je bila još gora.

Cijeli vikend je proveo pokušavajući da odluči kako da mi kaže da je posljednjih mjeseci bio u ozbiljnim dugovima. Nije imao novca ni za kiriju, a kad sam ga pozvala na vikend i rekla da je sve plaćeno, prihvatio je jer nije imao gdje drugo.

„Nisam htio da te iskoristim“, govorio je, „ali jesam.“

Bila sam bijesna, ali nisam prekidala poziv. Onda je rekao ono zbog čega mi se baš sve smračilo pred očima:

„Nisam ti rekao ni da još uvijek živim sa bivšom.“

Nije bila djevojka. Bili su raskinuli, ali je zbog novca ostao u njenom stanu i mjesecima glumio da živi sam.

Odjednom su mi se sve sitnice sa vikenda složile — zašto stalno utišava telefon, zašto nije htio fotografije, zašto je insistirao da ga ostavim dvije ulice dalje od zgrade.

Pitala sam ga samo jedno:

„Da li ona zna za mene?“

Ćutao je.

To mi je bilo dovoljno.

Rekla sam mu da mi se više ne javlja. Nisam tražila nazad ni dinar koji sam potrošila. Vikend sam mogla platiti ponovo. Ono što nisam htjela plaćati bilo je vrijeme provedeno s nekim ko mi je servirao pola istine.

Mjesec dana kasnije javio se opet.

Pisao je da se iselio, našao dodatni posao i da bi volio da krenemo ispočetka.

Nisam odgovorila.

Ne zato što je bio bez novca.

Nego zato što mi je tog vikenda pokazao da čovjek može izgledati potpuno iskreno i dok ti prećutkuje baš ono što bi promijenilo svaku tvoju odluku.