„NE PALI SVJETLO! SAMO MI RECI GDJE DRŽIŠ NOVAC!“, prošaputao je nepoznat muškarac tik pored moje glave.

U sekundi sam se razbudio. Srce mi je toliko lupalo da sam mislio da će iskočiti iz grudi.

„Ko si ti? Šta radiš u mom stanu?“, upitao sam.

„Ćuti i neće ti biti ništa!“, odgovorio je, nastavljajući da pretura po krevetu.

Pokušao sam da dohvatim telefon, ali mi je uhvatio ruku. Tada sam shvatio da nije sam. Iz hodnika se čuo još jedan muški glas.

„Požuri, čovječe! Nema ništa u dnevnoj sobi!“

U tom trenutku zazvonio mi je telefon. Na ekranu je pisalo ime moje djevojke.

Nepoznati muškarac pogledao je telefon, a zatim me upitao:

„Je li to ona što ovdje dolazi svake večeri?“

Krv mi se sledila.

„Otkud ti znaš za nju?“

Nije odgovorio. Samo je svom saučesniku doviknuo da krenu.

Tada se dogodilo nešto što mi je spasilo život.

Moja djevojka je ponovo pozvala, a telefon je automatski počeo da izgovara njeno ime. Muškarac se zbunio, ispustio mi ruku, a ja sam skočio s kreveta i zaključao se u kupatilo.

Odmah sam pozvao policiju.

Čuo sam kako preturaju po kuhinji, a zatim kako se ulazna vrata zatvaraju.

Policija je stigla za desetak minuta. Stan je bio ispreturan, nestali su laptop, novčanik i nešto gotovine.

Ali najčudnije je bilo to što ništa nisu obili.

„Jeste li sigurni da ste zaključali vrata?“, pitao me policajac.

Priznao sam da nisam.

Sutradan su pregledani snimci kamere iz zgrade.

Na snimku su se jasno vidjela dvojica muškaraca kako ulaze u zgradu u 02:17.

A onda je policajac zaustavio snimak.

„Pogledajte ko im je otvorio ulazna vrata.“

Na ekranu se pojavila moja komšinica sa sprata ispod!

Pozvali su je na razgovor. Tvrdila je da su joj muškarci rekli da dolaze kod prijatelja i da nije ništa posumnjala.

Međutim, jedan od njih ubrzo je uhapšen. Kod njega je pronađen moj laptop.

Priznao je da su nekoliko večeri obilazili zgradu i provjeravali koja su vrata otključana. Komšinica nije bila umiješana. Samo ih je pustila unutra.

Najviše me pogodilo ono što je rekao policiji.

„Mislili smo da nema nikoga. Kada smo vidjeli čovjeka u krevetu, već je bilo kasno.“

Djevojka je te noći ostala kod mene. Priznala mi je da je zvala jer je imala neobičan osjećaj nakon što joj nisam odgovorio na poruku.

Nekoliko dana kasnije ugradio sam sigurnosnu bravu i kameru.

Prošlo je skoro godinu dana, ali jednu stvar nikada neću zaboraviti.

Nije me najviše uplašilo to što su mi ukrali stvari.

Uplašilo me saznanje da sam spavao dok su dvojica nepoznatih muškaraca hodala po mom stanu, a jedan od njih stajao pored mog kreveta.

Od te noći vrata provjeravam dva puta.