Blagajnica se okrenula prema meni i pred cijelim redom rekla: „Nemojte vi meni govoriti kako radim svoj posao!“

Ljudi su se okrenuli.

Ostala sam zatečena.

„Samo sam došla da vam vratim sto eura koje ste mi greškom dali.“

Ona je odmah odmahnula rukom.

„Nemoguće. Kasa bi mi pokazala manjak.“

Tada sam izvadila priznanicu i novčanice.

„Dala sam vam 100, rata je 80, a vi ste mi vratili 120.“

Pogledala je papir.

Lice joj se promijenilo.

Ali umjesto da prizna grešku, rekla je da sam možda novac dobila negdje drugo i da sada „pravim predstavu“.

Tada se umiješao čovjek iza mene.

„Gospođo, žena vam vraća novac. Šta još hoćete?“

Blagajnica je pozvala šeficu.

Mislila sam da će sada sve biti još gore.

Šefica je uzela priznanicu, provjerila transakciju i zamolila nas da sačekamo.

Nakon desetak minuta vratila se sa snimkom blagajne i dnevnim stanjem.

Greška je postojala.

Ali nije bila jedina.

Istog dana blagajnica je napravila još dvije pogrešne isplate.

Tada joj je potpuno nestao bezobrazni ton.

Počela je da govori da joj je bilo loše, da nije spavala i da ima problema kod kuće.

Šefica joj je rekla da ode na pauzu.

Prije nego što je otišla, prišla mi je.

„Izvinite“, rekla je tiho. „Mislila sam da želite da me prijavite.“

Odgovorila sam: „Da sam htjela da vas prijavim, ne bih se vratila sa novcem u ruci.“

Sto eura sam predala banci i potpisala potvrdu.

Mislila sam da je priča završena.

Nekoliko dana kasnije zazvonio mi je telefon.

Bila je ona.

Do broja je, uz odobrenje šefice, došla preko banke.

Rekla mi je da je tog dana bila pred pucanjem jer joj je majka završila u bolnici i da je strahovala da će zbog manjka dobiti otkaz.

„Vi ste mogli da odete sa novcem“, rekla je. „A vratili ste se.“

Nisam znala šta da kažem.

Na kraju sam samo rekla: „Sledeći put, kad vam neko dođe da vam vrati sto eura, prvo ga saslušajte.“

Počela je da se smije.

„Obećavam.“

Poštenje mi tog dana nije donijelo nagradu.

Ali mi je pokazalo koliko malo nedostaje da se nečiji najgori dan pretvori u još gori.