„Slobodno mi dajte njen broj!“, odgovorila sam ljutito. „Možda bi žena trebalo da zna kakvog muža ima!“

Muškarac se prestao smijati. Nekoliko putnika okrenulo se prema nama, a starija gospođa preko puta glasno je rekla:

„Sram vas bilo! Žena vas čeka kod kuće, a vi jurite druge!“

On je ustao i povikao: „Gledajte svoja posla!“

„Pa sami ste me pitali!“, odbrusila sam.

Sjeo je nazad, ali telefon mu je ponovo zazvonio. Na ekranu je pisalo „Supruga“. Odbio je poziv.

„Što se sad ne javite?“, upitala sam.

„Zato što nemate pojma šta se dešava u mom životu!“

„Znam dovoljno. Upravo ste joj slagali da ste na sastanku.“

Tada je izgovorio nešto što me je iznenadilo.

„Moja žena i ja već šest mjeseci ne živimo zajedno.“

„Pa zašto je onda lažete?“

Ćutao je, a zatim priznao da supruga još nije pristala na razvod i da joj svakodnevno govori kako će se vratiti kući. Istovremeno je drugoj ženi obećavao zajednički život.

„Znači, obje zavlačite?“, upitala sam.

Nije odgovorio.

Autobus se zaustavio na stanici. Ušla je mlada žena s djevojčicom od otprilike pet godina.

Čim ga je ugledala, zastala je.

„Marko?!“

Muškarac pored mene naglo je spustio glavu.

„ŠTA TI RADIŠ U OVOM AUTOBUSU? REKAO SI DA SI NA POSLU!“, povikala je.

Djevojčica je potrčala prema njemu.

„Tata!“

Žena je prišla i pogledala me od glave do pete.

„Je li ovo ona zbog koje si otišao od nas?“

Ostala sam bez riječi.

„Gospođo, prvi put u životu vidim vašeg muža!“, odgovorila sam.

Marko je pokušao da objasni da smo samo slučajno sjedili zajedno.

Ali žena mu nije vjerovala.

„Prvo si mi rekao da nemaš nikoga, onda da ti treba vremena, a sada te nalazim u autobusu s drugom ženom!“

Tada sam ustala.

„Slušajte, ja zaista nemam ništa s njim. Ali prije deset minuta čula sam kako vam govori da je na sastanku.“

Marko me je bijesno pogledao.

„NISTE MORALI DA SE MIJEŠATE!“

„Niste morali ni da me uvlačite u svoje laži!“

Njegova supruga uzela je djevojčicu za ruku i sjela nekoliko redova dalje. Nije vikala, nije plakala. Samo mu je rekla:

„Večeras dođi po svoje stvari. I prestani djetetu obećavati da se vraćaš ako to ne namjeravaš.“

Na sljedećoj stanici Marko je izašao bez riječi.

Kada sam stigla kod sestre, ispričala sam joj sve.

„I šta si naučila?“, upitala me je.

„Da nikada više ne gledam u tuđi telefon!“

Sestra se nasmijala.

„A ja bih rekla da si naučila da neki ljudi toliko lažu da na kraju ni sami ne znaju kome su šta rekli.“

Tri dana kasnije srela sam onu ženu ispred prodavnice. Prepoznala me je i prišla.

„Htjela sam vam se izviniti. Mislila sam da ste njegova ljubavnica.“

„Nema potrebe“, odgovorila sam.

„I još nešto“, dodala je. „Tog dana sam konačno prestala da vjerujem njegovim obećanjima.“

Tada sam shvatila da nisam ja rasturila njihov brak. On ga je mjesecima rušio svojim lažima. A jedna obična vožnja autobusom samo je otkrila ono što je uporno pokušavao da sakrije.