„Koliko si novca potrošio?“, upitala sam sina dok sam gledala kutije naslagane do plafona.

Spustio je glavu.

„Četrdeset osam hiljada maraka.“

Zanijemila sam. Znala sam da su on i snaha deset godina štedjeli za veći stan. Odricanje od odmora, stara odjeća, dodatni poslovi. Sve je sada stajalo u ovom hladnom skladištu.

„Zna li ona koliko si potrošio?“

„Saznala je jutros. Rekao sam joj da sam uložio deset hiljada, ali pronašla je izvode iz banke.“

Pitala sam ga zašto je kupio toliku robu.

„Jedan poznanik mi je obećao da će sve otkupiti. Govorio je da mogu udvostručiti novac za tri mjeseca.“

„A gdje je taj poznanik?“

„Ne javlja se već šest nedjelja.“

Tada sam shvatila da moj sin nije samo izgubio novac. Izgubio je i povjerenje žene koja mu je godinama vjerovala.

„Mama, mogu li nekoliko dana kod tebe?“

„Možeš, sine. Ali prvo ćemo otići tvojoj ženi.“

Naljutio se.

„Ona me izbacila!“

„A ti si joj iza leđa potrošio sve što ste zajedno stvarali!“

Prvi put u životu nisam stala na njegovu stranu.

Kada smo stigli, snaha je sjedila za kuhinjskim stolom. Oči su joj bile crvene od plakanja.

„Mama, nisam ga izbacila zbog propalog posla“, rekla mi je. „Izbacila sam ga jer me mjesecima lagao.“

Zatim je izvadila račun iz banke.

„JUČE SAM SAZNALA DA JE PODIGAO I KREDIT OD 20.000 MARAKA!“

Pogledala sam sina. Ćutao je.

„Htio sam da vratim ono što sam izgubio“, promrmljao je.

Snaha je tada zaplakala.

„Znaš li da sam prošle zime radila bolesna jer smo skupljali za stan? A ti si mi govorio da nemamo novca ni za novi kaput!“

Nisam mogla da je pogledam u oči.

Te večeri sin je došao kod mene. Rekla sam mu da može ostati, ali da neću vraćati njegove dugove niti lagati snahu da bih ga zaštitila.

Narednog jutra zajedno smo otišli u skladište. Pomogla sam mu da popiše robu i pronađe kupce. Dio je prodao uz veliki gubitak, a za ostatak je mjesecima tražio zainteresovane trgovce.

Pronašao je i dodatni posao. Svaku slobodnu subotu radio je na istovaru robe.

Prošla su četiri mjeseca. Dug još nije otplatio, ali je prestao da traži izgovore.

Jednog dana snaha me pozvala na kafu.

„Ne znam hoću li mu ikada ponovo vjerovati“, rekla je. „Ali hvala vam što niste govorili da sam ja kriva.“

Uzela sam je za ruku.

„Sine moj, ti si deset godina gradila život s njim. Imaš pravo da budeš povrijeđena.“

Nekoliko nedjelja kasnije sin je došao po svoje preostale stvari. Snaha je pristala da razgovaraju, ali ne i da odmah nastave zajednički život.

„Treba mi vrijeme“, rekla mu je. „I treba mi dokaz da više nećeš donositi odluke iza mojih leđa.“

Prihvatio je.

Danas, osam mjeseci kasnije, još živi kod mene. Redovno vraća kredit, a sa suprugom ide na bračno savjetovanje. Ne znam hoće li njihov brak opstati.

Prošle večeri sjedio je za stolom i gledao fotografiju sa vjenčanja.

„Mama, mislio sam da ću joj kupiti bolji život.“

Odgovorila sam mu:

„SINE, ONA NIJE TRAŽILA BOGATSTVO. TRAŽILA JE MUŽA KOJEM MOŽE DA VJERUJE.“

Spustio je fotografiju i prvi put zaplakao preda mnom.

A ja sam shvatila da majčinska ljubav ne znači uvijek braniti svoje dijete. Ponekad znači imati snage reći mu da je pogriješilo, čak i kada znaš koliko će ga istina zaboljeti.