Kada su ga vratili, očekivao sam da će biti bijesan.

Umjesto toga, izašao je iz policijskog automobila nasmijan.

Za njim su izašla dvojica mladih policajaca, vidno postiđena.

„Generale, još jednom se izvinjavamo“, rekao je jedan.

Deda Janko je samo odmahnuo rukom.

„Dešava se. Samo drugi put prvo pitajte čovjeka ko je.“

Nisam razumio šta se dogodilo.

Kasnije mi je ispričao.

Patrola ga je zatekla kako prilazi policijskom automobilu i zagleda oznake. Pošto nisu znali ko je i pošto je počeo da im govori da su nepropisno parkirani, pomislili su da je samo neki starac koji pravi problem.

Kada su ga odveli u stanicu, tražili su ličnu kartu.

Dežurni policajac je pogledao ime, pa njega, pa ponovo ime.

Pozvao je komandira.

Za manje od pet minuta cijela stanica je znala koga su doveli.

Janko je nekada bio visoki policijski službenik, ali ono što ih je najviše iznenadilo nije bio čin.

Na zidu stanice još je visila stara fotografija iz jedne velike akcije prije više od četrdeset godina.

Na njoj je bio on.

Komandir mu je prišao i izvinio se.

Janko mu je odgovorio: „Nemojte se izvinjavati zato što ste me provjerili. Izvinite se zato što ste mislili da star čovjek nema šta pametno da kaže.“

Onda im je objasnio da je vozilo zaista bilo parkirano tako da zaklanja izlaz stanarima.

Mladi policajci su spustili glavu.

Kad su ga vratili kući, jedan od njih je ostao još nekoliko minuta.

Pitao ga je kako je policija izgledala u njegovo vrijeme.

Janko se nasmijao.

„Ista kao danas. Ima dobrih, ima loših, a najopasniji su oni koji misle da uniforma znači da nikad ne griješe.“

Od tada se patrola često zaustavljala ispred zgrade.

Ne zbog kontrole.

Mladi policajac bi ponekad izašao, popeo se kod Janka na kafu i slušao njegove priče.

Jednog jutra čuo sam dedu kako mu sa terase viče:

„Opet ti je zadnji točak na liniji!“

Policajac je pogledao gore i odgovorio:

„Vidim, generale! Odmah popravljam!“

Janko se samo nasmijao.

Sa 92 godine i dalje je kontrolisao patrolu — samo sada bez značke.