Htela sam da zatvorim vrata, ali onda sam iza njega na stepeništu vidjela svog dečka. Stajao je nekoliko stepenika niže i gledao čas mene, čas komšiju sa flašom vina u ruci.

„Vidim da sam stigao u pravi trenutak“, rekao je.

Odmah sam počela da objašnjavam. Pokazala sam mu telefon i poruku koju sam greškom poslala komšiji. Očekivala sam da će se naljutiti, ali on se samo čudno nasmijao.

„Greškom? Pitaj onda njega zašto je jedva čekao da siđe.“

Komšija je spustio flašu na pod.

„Možda bi bilo bolje da joj ti kažeš zašto ti je moj broj sačuvan u telefonu.“

Zaledila sam se.

Pogledala sam ekran. Tek tada sam primijetila nešto što mi ranije, u panici, nije palo na pamet. Komšijin broj nisam sačuvala ja. Stajao je među kontaktima pod običnim muškim imenom.

„Otkud meni tvoj broj?“

Komšija me pogledao, pa mog dečka.

„Prije dvije nedjelje izgubila si telefon ispred zgrade. On ga je pronašao. Došao je kod mene i pitao znam li čiji je.“

Sjetila sam se. Dečko mi je tada rekao da je telefon pronašao pored automobila.

„Zašto si unosio njegov broj?“

Nije odgovorio.

Komšija se naslonio na ogradu i rekao: „Zato što me je poslije zvao.“

„Zašto?“

„Da me pita jesam li te ikada vidio s nekim drugim.“

U hodniku je nastala potpuna tišina.

Moj dečko je tada planuo. Rekao je da je samo pokušavao da sazna može li mi vjerovati. Nisam mogla da vjerujem šta slušam. Mjesecima me je ispitivao gdje sam, s kim sam i zašto kasnim deset minuta, a ja sam sve pravdala ljubomorom.

„Idi“, rekla sam mu.

„Ozbiljno ćeš mene izbaciti, a njega pustiti unutra?“

„Nisam rekla da će on ući. Rekla sam da ti ideš.“

Okrenuo se i bijesno sišao niz stepenice.

Komšija je podigao flašu vina.

„Pretpostavljam da ni ja nisam više pozvan.“

Prvi put te večeri sam se nasmijala.

„Nisi nikada ni bio pozvan.“

Krenuo je prema stepenicama, a onda sam ga zaustavila.

„Čekaj.“

Okrenuo se.

„Kad si već sišao… može jedna čaša.“

Nasmijao se i ušao.

Te večeri smo pričali skoro do tri ujutro. Ništa se nije dogodilo osim jednog poljupca na vratima kada je krenuo kući.

Ali najveće iznenađenje stiglo je sutradan.

Otvorila sam oči i ugledala poruku od bivšeg:

„Sinoć si napravila veliku grešku. Taj čovjek iznad tebe nije slučajno doselio u tu zgradu.“

Odmah sam pozvala komšiju.

Telefon mu je bio ugašen.

Popela sam se sprat iznad i pokucala.

Vrata su bila otključana.

Gurnula sam ih i zastala.

Stan je bio potpuno prazan.

Na podu je ostala samo ona flaša vina i fotografija mene snimljena prije nekoliko mjeseci.