„Ne znam šta?“, pitao sam je. Starija komšinica me je nekoliko sekundi gledala kao da pokušava da shvati da li se šalim.

„Za tvoju ženu i Marka“, rekla je konačno. „Mislila sam da znaš.“

Marko je bio moj prijatelj. Dolazio je kod nas godinama, sjedili smo zajedno, roštiljali, pomagao mi oko auta. Zato sam se prvo nasmijao.

„Kakve veze Marko ima s mojom ženom?“

Komšinica je spustila glas. Rekla mi je da ga nekoliko ljudi iz ulice često viđa kako ulazi kod nas dok sam na poslu. Navodno bi ostajao sat-dva, nekad i duže.

Vratio sam se kući i nisam rekao ništa. Žena se ponašala sasvim normalno. Gledao sam je dok sprema večeru i osjećao se kao posljednja budala što sam uopšte povjerovao u priču jedne pripite komšinice.

Ali sumnja je već bila tu.

Dva dana kasnije rekao sam ženi da radim do deset. Oko šest sam izašao s posla, ostavio automobil dvije ulice dalje i vratio se pješice.

Čekao sam.

Skoro sat vremena ništa se nije dogodilo. Već sam krenuo nazad kada se ispred naše kuće zaustavio Markov automobil.

Izašao je, otvorio kapiju i ušao bez zvonjenja.

Sačekao sam nekoliko minuta i krenuo za njim.

Čuo sam ih u kuhinji.

Žena je govorila: „Moraš mu ti reći. Ja ovo više ne mogu.“

Marko joj je odgovorio: „Ako mu kažemo, izgubiću najboljeg prijatelja.“

Tada sam otvorio vrata.

Oboje su problijedjeli.

„Evo me. Pričajte.“

Žena je počela plakati. Marko je ustao i rekao da sjednem.

Nisam htio.

Tada mi je žena priznala da je sve počelo nekoliko mjeseci ranije. Marko joj je prvo slao poruke. Govorila mu je da prestane, ali mi nije rekla jer se plašila da ću napraviti haos i prekinuti prijateljstvo.

Onda je napravila grešku.

Počela mu je odgovarati.

Poruke su postale sve prisnije. Poslije nekog vremena počeo je dolaziti dok sam radio. Tvrdila je da među njima dugo nije bilo ničega fizičkog.

„A onda?“, pitao sam.

Ćutala je.

To ćutanje mi je bilo dovoljno.

Priznala je da su se nekoliko puta poljubili i da je sve otišlo mnogo dalje nego što je planirala. Rekla je da je posljednjih nedjelja pokušavala da prekine odnos, a Marko je upravo zato tog dana došao.

Pogledao sam čovjeka kojeg sam smatrao prijateljem.

Nije se branio.

Samo je rekao: „Kriv sam koliko i ona.“

Te večeri sam mu rekao da izađe iz moje kuće.

Ženi nisam rekao ni da ostane ni da ode. Uzeo sam nekoliko stvari i prespavao kod brata.

Narednih sedmica pokušavali smo razgovarati. Molila me je da spasimo brak zbog djece. Pristao sam čak i na bračno savjetovanje, ali problem više nije bio samo ono što je uradila.

Problem je bio što sam svaki put kada bi zazvonio njen telefon pomislio isto.

Poslije nekoliko mjeseci shvatio sam da mogu možda da joj oprostim, ali više ne mogu da joj vjerujem.

Razveli smo se mirno. Djecu nismo uvlačili u naše probleme i dogovorili smo se da pred njima nikada ne govorimo ružno jedno o drugome.

Marka poslije tog dana više nisam vidio.

A komšinicu kojoj sam se te večeri skoro nasmijao danas pamtim po jednoj rečenici:

„Čekaj, ti stvarno ne znaš?“

Ispostavilo se da je pola ulice znalo šta se događa u mojoj kući — prije mene.