Prepoznala sam ga istog trenutka. Bio je to Aleksandar, direktor firme s kojom je moja kompanija trebalo da potpiše ugovor vrijedan skoro pola miliona evra!

Prethodnog dana sjedila sam preko puta njega u elegantnom kostimu, ozbiljno razgovarala o poslu, a sada sam virila iz bazena i molila Boga da me niko ne prepozna.

„Molim vas, nemojte nikome reći!“, prošaputala sam.

Aleksandar se nasmijao.

„Ne brinite. Poslovne tajne čuvam bolje nego bilo ko!“

Skinuo je svoju majicu i pružio je spasiocu.

„Evo, neka se gospođa ovim pokrije dok ne stigne peškir.“

Napokon sam izašla iz vode, umotana u peškir, dok je moja prijateljica Marina pokušavala da zaustavi smijeh.

„TI SI JEDINA ŽENA KOJU ZNAM KOJA JE NA BAZEN DOŠLA U KUPAĆEM, A OTIŠLA U DIREKTORSKOJ MAJICI!“, dobacila je.

Mislila sam da je najgore prošlo.

Ali u ponedjeljak ujutru, čim sam stigla na posao, sekretarica mi je rekla:

„Direktor vas hitno traži. Zvao je gospodin Aleksandar i insistirao da danas dođete na sastanak.“

Srce mi je sišlo u pete.

Ušla sam u kancelariju, a moj direktor je ozbiljno gledao u telefon.

„ŠTA SE TO DOGODILO IZMEĐU VAS DVOJE ZA VIKEND?!“

Osjetila sam kako crvenim.

„Pa… sreli smo se na bazenu.“

„Znam! Čovjek me jutros nazvao i rekao da nikada nije upoznao nekoga ko tako brzo ostane bez svega!“

Poželjela sam da nestanem.

Direktor je nastavio:

„Rekao je i da mu se sviđa kako reagujete u nepredviđenim situacijama. Hoće baš vas da vodite novi projekat!“

Nisam mogla da vjerujem.

Popodne sam otišla na sastanak. Aleksandar me je dočekao s osmijehom i malom ukrasnom kesom.

„Donio sam vam nešto.“

Otvorila sam kesu i ugledala novi donji dio kupaćeg kostima!

„ZA SVAKI SLUČAJ, AKO OPET BUDEMO PREGOVARALI PORED BAZENA!“

Prasnula sam u smijeh toliko glasno da se njegova sekretarica pojavila na vratima.

Ali pravi haos nastao je kada sam stigla kući.

Muž je ugledao kesu i upitao šta sam kupila.

„Ništa. Dobila sam poklon od poslovnog partnera.“

Izvadila sam kupaći, a muž me je pogledao zaprepašteno.

„ČEKAJ, TVOJ POSLOVNI PARTNER TI KUPUJE DONJI VEŠ?!“

Morala sam da mu ispričam cijelu priču, od tobogana do izgubljenog kupaćeg.

Smijao se skoro deset minuta.

„ZNAČI, JA TE POŠALJEM NA BAZEN DA SE ODMORIŠ, A TI SE VRATIŠ S NOVIM UGOVOROM I POLA KUPAĆEG OD DIREKTORA?!“

Narednog dana Aleksandru sam vratila majicu, uredno opranu i ispeglanu.

Ugovor smo potpisali dvije sedmice kasnije.

Na završnom sastanku Aleksandar je pred svima rekao:

„S gospođom je zadovoljstvo sarađivati. Uvjerio sam se da je ništa ne može izbaciti iz ravnoteže.“

Pogledala sam ga i odgovorila:

„OSIM JEDNOG TOBOGANA!“

Svi su se nasmijali, iako niko osim nas dvoje nije znao zašto.

Od tada je prošlo godinu dana. Projekat smo uspješno završili, a Aleksandar i danas, kad god se sretnemo, pita:

„JESTE LI OVE GODINE BILI NA BAZENU?“

A ja mu uvijek odgovorim:

„JESAM, ALI SADA NOSIM REZERVNI KUPAĆI!“

I TAKO SAM NAUČILA DA SE NAJVEĆA POSLOVNA PRILIKA PONEKAD POJAVI BAŠ ONDA KADA POŽELITE DA PROPADNETE U ZEMLJU!