Moja žena je zurila u ekran telefona. Recepcionerka joj je upravo pokazala potvrdu rezervacije: na njeno ime bila je prijavljena jedna velika porodična vila. Za mene u njoj nije bilo mjesta. Tast je prišao pultu i mirno rekao: „Zet će uzeti sobu koju smo mu rezervisali.“

Tražio sam da mi pokažu tu rezervaciju. Soba je bila u drugom hotelu, četrdeset minuta vožnje od njih. Nije me povrijedila ekonomska klasa. Povrijedilo me je to što je plan bio da sedam dana provedu bez mene, a da ja to saznam tek na recepciji.

Žena je rekla da je znala samo za avionske karte. Tast se nasmijao: „Pa valjda nećeš sad kvariti djeci odmor.“ U tom trenutku kćerka je iz mog džepa izvukla ruku. „Deda je rekao da ćeš ti biti srećan što ne moraš da plaćaš“, prošaputala je.

Odveo sam je do klupe, a zatim se vratio pultu. Zamolio sam recepcionerku da pozove taksi do hotela iz rezervacije. Nisam htio da se svađam pred djecom. Žena je pošla za mnom i pokazala mi poruku koju joj je majka poslala prije polaska: „Reci mu za smještaj tek kad sletimo. Ako odbije, djeca će ga ubijediti.“

Prvi put nije branila roditelje. Okrenula se majci i pitala je zašto je u sve uvukla našu kćerku. Tašta je počela da govori o zahvalnosti, a tast je rekao da smo nezahvalni. Žena ga je prekinula: „Poklon koji razdvaja moju porodicu nije poklon.“

Nismo mogli odmah da se vratimo kući, pa smo uzeli dvije obične sobe u mom hotelu. Djeci smo rekli samo da ćemo odmor provesti zajedno. Prvog dana tast je slao poruke da dođemo u vilu. Drugog dana ponudio je da i meni plati sobu u njoj. Žena mu je odgovorila da je sobu već imao priliku da rezerviše.

Posljednje večeri sreli smo ih na plaži. Tast je pružio kćerki kesu sa skupim poklonima. Ona je uzela samo školjku koju joj je donio i pitala: „Hoćeš li sad da pričaš lijepo s mojim tatom?“ Nije znao šta da kaže. Ja jesam: rekao sam joj da nije njen posao da popravlja ponašanje odraslih. Kad smo krenuli kući, žena me je uhvatila za ruku. Tog puta nijedno od nas nije ostalo iza ostalih.