LJUBAV SA 44 GODINE STARIJIM NIJEMCEM

Međutim, desilo se nešto što nisam očekivala. Jurgen je počeo da se ponaša potpuno drugačije. U početku sam mislila da je samo oduševljen i da mu prija što se poslije toliko godina ponovo osjeća poželjno. Ali već narednih dana počeo je da traži tablete.

„Daj mi opet onu malu“, govorio je kroz smijeh.

Pravila sam se da ne razumijem. Nisam željela da mu priznam šta sam uradila, jer sam znala da takve tablete nisu bezazlene, naročito za čovjeka njegovih godina. Rekla sam mu da je to bilo samo jednom i da više nemam ništa.

Tada me je iznenadio.

Iz ladice je izvadio kutiju i spustio je na sto.

„Misliš na ove?“

Zaledila sam se. Bila je to ista vrsta tableta koju sam mu krišom dala. Pogledao me pravo u oči i rekao da je nekoliko dana ranije pronašao prazno pakovanje u mojoj torbi i shvatio šta sam uradila.

Očekivala sam svađu. Umjesto toga, samo se nasmijao.

„Ne moraš meni ništa krišom davati. Nisam dijete.“

Bilo me je strašno sramota. Izvinila sam mu se i obećala da to nikada više neću uraditi. Mislila sam da je time priča završena.

Nije bila.

Jurgen je počeo sam da ih uzima. Nisam znala koliko često niti odakle ih nabavlja. Jednog jutra primijetila sam da je nekako blijed. Rekao je da nije ništa, da je samo loše spavao. Kasnije se požalio da mu srce čudno lupa.

Molila sam ga da ode ljekaru.

„Sa 64 godine ne možeš se igrati s tim.“

Naljutio se. Prvi put otkako smo bili zajedno povisio je ton na mene i rekao da prestanem da se ponašam kao njegova njegovateljica.

Te riječi su me pogodile jer sam upravo zbog tog posla došla u Njemačku.

Te večeri otišli smo ranije na spavanje. Probudila sam se usred noći jer sam čula nešto kako pada u kupatilu.

„Jurgen?“

Nije odgovorio.

Ustala sam i potrčala. Ležao je na podu, sav mokar od znoja. Jednom rukom držao se za grudi, a drugom je pokušavao da dohvati telefon.

Pozvala sam hitnu pomoć.

Dok smo čekali, jedva je govorio. Samo mi je rekao:

„Nemoj im pričati za tablete.“

Tada sam shvatila koliko je situacija ozbiljna.

Ljekarima sam ipak rekla sve što sam znala. Nisam više razmišljala hoće li se Jurgen naljutiti. Odvezli su ga u bolnicu, a mene su ostavili samu u kući.

Sjedila sam u kuhinji do jutra i tresla se.

A onda je zazvonio telefon.

Jurgen je bio stabilno, ali ljekar je želio da razgovara sa mnom. Objasnio mi je da se takvi lijekovi ne smiju uzimati na svoju ruku, naročito ako postoje određene srčane tegobe ili se koriste lijekovi koji mogu opasno djelovati u kombinaciji s njima.

Tada me je prvi put zaista uhvatio strah zbog onoga što sam uradila.

Kada se Jurgen vratio kući, više nije bio isti čovjek. Nije me krivio. Zapravo, krivio je sebe jer je nastavio da uzima tablete iako sam mu rekla da prestane.

Ali ja nisam mogla zaboraviti da je sve počelo mojom glupom idejom da mu nešto krišom stavim u piće.

Nekoliko dana kasnije sjeli smo za sto i prvi put ozbiljno razgovarali o nama.

Rekao mi je:

„Ako želiš da ostaneš sa mnom, ostani zato što me voliš. Ne moraš da mi budeš ni sluškinja ni njegovateljica.“

Te riječi su promijenile naš odnos.

Vratila sam se svom poslu, a kod njega sam dolazila kao partnerka, ne kao žena koja će ga služiti. Jurgen je otišao na preglede i prestao da uzima bilo šta bez savjeta ljekara.

Ostali smo zajedno još nekoliko godina.

Nije bilo ni približno onako bajkovito kako sam sa 20 godina zamišljala. Razlika od 44 godine osjećala se svakog dana — u zdravlju, planovima, energiji i tome kako smo zamišljali budućnost.

Ali iz svega sam izvukla jednu lekciju koju nikada nisam zaboravila:

Nikada više nikome nisam krišom dala nijedan lijek, pa makar mislila da mu time činim dobro.