„Sine, kakve dvije večeri? Ko je ta žena i šta si uradio za nju?“, upitala sam zabrinuto.

Sjeo je preko puta mene i nekoliko trenutaka ćutao. Onda je izvadio telefon i pokazao mi fotografiju dječaka od desetak godina.

„Mama, sjećaš li se kada sam prije šest mjeseci zakasnio kući jer sam pomagao čovjeku kojem je pozlilo na ulici?“

Klimnula sam glavom.

„Taj čovjek je bio otac ovog dječaka. Nažalost, umro je nekoliko dana kasnije u bolnici.“

Pogledala sam ga zbunjeno.

„A kakve to veze ima sa ženom iz prodavnice?“

„To je njegova supruga.“

Sin mi je ispričao da je nakon sahrane slučajno sreo dječaka ispred škole. Mališan ga je prepoznao i prišao mu. Rekao je da njegova majka radi dva posla i da često nema ko da mu pomogne oko matematike.

„Počeo sam da odlazim kod njih utorkom i četvrtkom. Pomagao sam mu oko škole, a ponekad im donosio namirnice.“

„Zašto mi nisi rekao?“

„Zato što sam znao da ćeš se brinuti. A nisam želio ni da oni pomisle da se hvalim time što im pomažem.“

Ali onda mi je priznao nešto što me je mnogo više pogodilo.

„Mama, posljednja dva mjeseca nisam plaćao večeru na poslu. Taj novac ostavljam njima. Zato sam ti govorio da jedem kod prijatelja.“

Sjetila sam se koliko je puta dolazio kući umoran i gladan, a ja sam ga grdila što ne vodi računa o sebi.

Sutradan sam pozvala broj koji mi je žena ostavila.

Javila se odmah.

„Htjela sam samo da vam zahvalim“, rekla sam.

S druge strane nastala je tišina.

„Gospođo, vaš sin je učinio nešto što nikada neću zaboraviti. Moj dječak poslije očeve smrti mjesecima nije htio ni da ide u školu. A onda se pojavio vaš sin.“

Glas joj je zadrhtao.

„Nije mu samo pomagao oko zadataka. Vodio ga je na utakmice, razgovarao s njim i naučio ga ponovo da se smije.“

Zatim mi je rekla nešto zbog čega sam zaplakala.

„Prošle sedmice moj dječak je u školi pisao sastav o čovjeku kojem se divi. Pisao je o vašem sinu.“

Istog dana otišla sam kod njih.

Dječak mi je otvorio vrata i odmah upitao:

„Jeste li vi baka od mog druga?“

Nasmijala sam se kroz suze.

„Jesam, dušo.“

Pokazao mi je sastav. Na kraju je pisalo:

„Moj tata više nije živ, ali sada imam nekoga ko me uči da budem hrabar kao on.“

Kada sam se vratila kući, zagrlila sam sina.

„Mislila sam da znam sve o tebi, a nisam znala ono najvažnije.“

Od tada i sama ponekad odlazim kod te porodice. Dječaku pomažem oko domaćih zadataka, a njegovoj majci oko kuće.

Prošlo je godinu dana. Žena je pronašla bolji posao, dječak je odličan učenik, a moj sin je i dalje njegov najbolji prijatelj.

Tog dana u prodavnici mislila sam da nemam dovoljno novca da platim račun. Nisam ni slutila da sam odgojila sina čije se dobro djelo nikakvim novcem ne može platiti.