Stajala sam naslonjena na vrata svoje sobe i gledala u telefon. Bilo je 3:40. Sa druge strane čuli su se koraci. Spori, teški, baš kao mamini kada se noću penje uz stepenice.

„Dušo, otvori“, začuo se njen glas.

Ruka mi je već bila na kvaki kada je telefon ponovo zavibrirao.

„NE OTVARAJ. JA SAM U PODRUMU.“

Srce mi je stalo. Ukucala sam: „Mama, šta radiš u podrumu?“

Odgovor je stigao odmah.

„Neko me je zaključao. Ne znam ko je gore.“

U istom trenutku kvaka moje sobe polako se spustila. Srećom, zaključala sam vrata.

„Zašto si zaključala?“, ponovo je upitao mamin glas.

Nisam odgovorila.

Pogledala sam kroz prozor. Podrumski prozor bio je tačno ispod moje sobe. Na njemu se iznenada pojavila ruka i nekoliko puta udarila u staklo.

Mama.

Zgrabila sam telefon i pozvala policiju. Dok sam šapatom objašnjavala šta se događa, koraci ispred sobe su prestali.

A onda — tišina.

Bilo je 3:43.

Policajac mi je rekao da ostanem zaključana dok patrola ne stigne.

Odjednom sam začula lom stakla iz prizemlja.

Neko je pobjegao.

Tri minuta kasnije vidjela sam plava svjetla ispred kuće. Policajci su ušli, a jedan od njih pronašao je mamu zaključanu u podrumu. Bila je bosa, prestravljena i držala svoj telefon.

Potrčala sam prema njoj.

„Mama, ti si mi slala poruke!“

Pogledala me zbunjeno.

„Kakve poruke?“

Pokazala sam joj telefon.

Pročitala ih je i problijedila.

„Nisam ti poslala nijednu.“

Otvorila je svoj telefon. Bio je ugašen još od ponoći.

Policajac je tada pronašao nešto iza kuće — stari mobilni telefon i mamin rezervni ključ.

Neko je očigledno ušao, zaključao je u podrum i slao mi poruke predstavljajući se kao ona.

Ali jedno nije imalo smisla.

Ako je osoba koja je bila u kući slala poruke…

Zašto me upozoravala da joj ne otvorim?

Odgovor smo dobili nekoliko sati kasnije.

Policija je provjerila broj sa kojeg su poruke zaista poslate.

Nije bio mamin.

Kontakt „Mama“ u mom telefonu neko je tokom noći promijenio i pod njega stavio drugi broj.

A taj broj pripadao je našem komšiji koji je živio dvije kuće dalje.

Policija je otišla do njega.

Vrata su bila otvorena, a kuća prazna.

Na njegovom stolu pronašli su fotografije naše kuće, rezervne ključeve i papir sa ispisanim vremenima:

3:33 — poruka.
3:39 — glas iz kuhinje.
3:40 — stepenice.

Na dnu je bila još jedna stavka:

3:45 — ONA OTVARA VRATA.

Pogledala sam vrijeme posljednje poruke.

Bila je poslata u 3:40.

Tada sam shvatila.

Poruke nisu bile upozorenje.

Bile su dio plana da ostanem zaključana u sobi dok on ne dođe do mojih vrata.

Samo jedno nije predvidio.

Da ih neću otvoriti.