Posjeta koju je gospodin Jovan čekao godinama

…obučen u najbolje odijelo koje je imao. Košulju je tražio da mu ispeglamo još prethodne večeri, a cipele je sam glancao skoro pola sata.

„Danas dolazi moj mali“, ponavljao je svakome ko bi prošao hodnikom.

Oko podneva pred domom se zaustavio skup automobil. Jovan je već stajao kod vrata. Kada je njegov sin izašao, starac se nasmijao kao dijete.

„Sine!“

Raširio je ruke.

Ali sin ga je samo kratko zagrlio, pogledao na sat i rekao:

„Ćao, tata. Nemam mnogo vremena.“

Jovanov osmijeh se malo ugasio, ali se pravio da nije čuo. Uveo ga je unutra, pokazivao mu sobu, fotografije, biljku koju je sam njegovao.

„Vidi, ovo je tvoja slika kad si krenuo u školu. Čuvam je.“

Sin je jedva pogledao.

Onda je izvadio fasciklu.

„Tata, zapravo sam došao zbog nečega.“

Jovan je sjeo.

Radilo se o porodičnoj kući. Sin je želio da je proda i trebala mu je očeva saglasnost i potpis.

Tada sam shvatila.

Nije došao zbog oca.

Došao je zbog potpisa.

Jovan je dugo gledao papire, a onda tiho pitao:

„Znači, nisi došao da me vidiš?“

„Nemoj tako, tata. Naravno da jesam. Ali kad sam već ovdje, možemo i ovo završiti.“

Starac ništa nije rekao. Uzeo je olovku.

Pomislila sam da će potpisati.

Umjesto toga, spustio ju je na sto.

„Sjećaš li se trešnje iza kuće?“

Sin ga zbunjeno pogleda.

„Kakve sad trešnje?“

„One sa koje si pao kad si imao osam godina. Nosio sam te četiri kilometra do ambulante jer nije bilo auta.“

Sin je zaćutao.

„Sjećaš li se kad si studirao, a ja prodao traktor da ti platim posljednju godinu?“

„Tata…“

„Ja se sjećam.“

Jovanu su oči bile pune suza, ali glas mu nije zadrhtao.

„Kuću možeš prodati. Jednog dana ionako će biti tvoja. Ali danas neću potpisati.“

Sin je naglo ustao.

„Došao sam iz druge države zbog ovoga!“

Jovan ga pogleda.

„A ja sam te čekao tri godine zbog jednog zagrljaja.“

U sobi je nastala tišina.

Sin je uzeo fasciklu i izašao.

Jovan je ostao sjediti u odijelu.

Mislila sam da će zaplakati.

Umjesto toga, pogledao me i rekao:

„Možeš li mi donijeti onu tortu iz frižidera? Čuvao sam je za njega. Šteta da propadne.“

Ali poslije desetak minuta vrata su se ponovo otvorila.

Sin se vratio.

Bez fascikle.

Prišao je ocu, kleknuo ispred njega i prvi put ga zagrlio kako treba.

„Izvini, tata.“

Jovan nije rekao ništa. Samo mu je stavio ruku na glavu.

Tog dana sin nije dobio potpis.

Ali je ostao do večeri.

Jeli su tortu, gledali stare fotografije i smijali se.

A kada je krenuo, čula sam ga kako na vratima kaže:

„Dolazim opet sljedećeg mjeseca. Bez papira.“

Jovan je poslije toga cijelu sedmicu svima ponavljao samo jedno:

„Rekao sam vam da će moj mali doći da me vidi.“