Iza njega je stajao moj muž.

Nisam mogla da progovorim. Trebalo je da bude na poslovnom putu i da se vrati tek sutradan. Gledao je čas mene, čas muškarca čiju sam masku upravo skinula.

A onda sam konačno pogledala lice neznanca.

Bio je to Marko, najbolji prijatelj mog muža.

„Šta vas dvojica radite ovdje?“ izustila sam.

Muž se nasmijao, ali u tom osmijehu nije bilo ničeg prijatnog.

„Zanimljivije je šta ti radiš.“

Marko je odmah zakoračio između nas. „Nemoj. Nije bilo tako kako misliš.“

Tada mi ništa nije bilo jasno. Pitala sam ih jesu li ovo namjestili. Muž je ćutao, a Marko je skinuo masku do kraja i rekao:

„On je znao da ću biti ovdje. Ali nije znao da ću ti prići.“

Muž ga je presjekao pogledom.

„Prestani.“

„Neću više“, odgovorio je Marko. „Dosta sam ćutao zbog tebe.“

Srce mi je tuklo kao ludo. „O čemu pričate?“

Marko je izvadio telefon. Na ekranu je bila fotografija mog muža kako prije nekoliko dana ulazi u isti hotel sa ženom koju nisam poznavala.

Muž mu je pokušao uzeti telefon, ali Marko se odmakao.

„Zato sam joj prišao“, rekao je. „Htio sam da joj kažem.“

Okrenula sam se mužu. Više nije izgledao ljut. Izgledao je uplašeno.

„Ko je ona?“

Nije odgovorio.

Tada se iza njegovih leđa začuo ženski glas:

„Mogu ja da joj kažem.“

Prišla nam je žena u srebrnoj maski. Skinula ju je i meni se doslovno zavrtjelo.

Poznavala sam je.

Bila je to supruga mog šefa.

Pogledala je mog muža i rekla: „Ili ćeš joj ti priznati zašto se već šest mjeseci sastajemo, ili ću ja.“

Pomislila sam da sam upravo saznala najgore.

Ali muž je spustio pogled i promrmljao:

„Nismo ljubavnici.“

Žena se nasmijala.

„Tačno. Da je samo prevara, bilo bi mnogo jednostavnije.“

Zatim je iz torbice izvadila kovertu i pružila je meni.

Na njoj je bilo moje ime.

„Ovo je razlog zbog kojeg je tvoj muž večeras ovdje. A kad pročitaš šta je unutra, poljubac sa Markom biće ti najmanji problem.“