Prije dva dana bila je dženaza mom tati

Kada je hodža pitao da li moj tata prema nekome ima neizmiren dug, nastala je potpuna tišina. Gledala sam ljude oko sebe i jedva stajala na nogama. Tata je imao samo 44 godine i sve se dogodilo toliko brzo da još nisam mogla prihvatiti da ga više nema.

A onda se iz mase javio moj amidža, tatin rođeni brat.

Podigao je ruku i rekao: „Ima prema meni.“

U tom trenutku kao da je kroz sve prisutne prošao šapat. Mama me je uhvatila za ruku. Znala sam da tata i amidža posljednjih nekoliko godina gotovo nisu razgovarali, ali niko mi nikada nije rekao zbog čega.

Hodža ga je pitao o kakvom dugu se radi i da li mu ga halaljuje. Amidža je nekoliko sekundi ćutao, a onda rekao: „Ne mogu mu halaliti dok njegova porodica ne sazna istinu.“

Mama je problijedila.

Odmah je rekla: „Nije ni vrijeme ni mjesto.“

Ali amidža nije stao. Ispričao je da je prije pet godina tati dao veliku sumu novca. Navodno je tata bio u ozbiljnom problemu i zakleo ga da nikome, posebno mami, ne govori ništa. Meni ništa nije bilo jasno. Tata je radio, pristojno zarađivao i nikada nisam čula da se žalio na novac.

„Koliko?“ upitala je mama.

Kada je amidža izgovorio iznos, ljudi oko nas su zanijemili. Nije to bio dug koji čovjek napravi zbog nekoliko neplaćenih računa. Bio je to novac za koji je morao postojati ozbiljan razlog.

Mama je samo ponavljala: „To nije moguće.“

Amidža je tada izvadio presavijen papir iz džepa. Rekao je da ga je godinama čuvao i pružio ga mami. Na papiru je bio tatin potpis i datum. Ali ispod iznosa stajala je jedna rečenica zbog koje je mama počela da plače.

Tata taj novac nije pozajmio za sebe.

Pozajmio ga je da pomogne nekome za koga mi nismo ni znali.

Poslije dženaze vratili smo se kući. Mama nije razgovarala ni sa kim. Sjela je za sto, ponovo pročitala papir i rekla mi: „Tvoj otac je nešto krio od mene godinama.“

Te večeri zazvonio je telefon.

Javila sam se, a nepoznata žena je izgovorila tatino ime i pitala da li može razgovarati s njegovom porodicom. Rekla je da je tek saznala da je preminuo.

Pomislila sam na najgore.

Mama je uzela telefon i uključila zvučnik. Žena je zaplakala i rekla: „Vaš muž mi je prije pet godina spasio sina. Nisam imala novac za njegovo liječenje. On ga je pozajmio od svog brata i meni dao. Natjerao me da obećam da nikada neću reći od koga je.“

Mama je spustila glavu na sto.

Tada smo shvatile zašto nikada nije uspio vratiti cijeli dug. Mjesecima je krišom odvajao dio plate, a nama govorio da štedi.

Sutradan smo otišle kod amidže. Mama je stavila papir pred njega i rekla: „Vratićemo sve što je ostalo. Do posljednje marke.“

Amidža je dugo gledao u papir. Onda ga je pocijepao na pola.

„Nisam se juče javio zbog novca“, rekao je. „Javio sam se jer sam bio ljut na njega pet godina. Mislio sam da me iskoristio. Tek poslije njegove smrti saznao sam kome je novac dao.“

Zatim je zaplakao.

„Došao sam da mu halalim. Samo sam želio da i vi saznate kakav je čovjek bio.“

Tog dana sam prvi put nakon tatine smrti zaplakala od ponosa, a ne samo od tuge. Čovjek zbog kojeg je tata ušao u dug danas je živ, ima svoju porodicu i djecu.

A amidža je onaj pocijepani papir ostavio na tatinom mezaru.

Na njemu je napisao samo:

„Brate, nemaš mi više ništa vratiti. Halalim ti sve.“