Mislio sam da je to još jedan običan susret. Njen muž je, kako mi je rekla, trebalo da bude van grada do sutradan, pa smo otišli u njihov stan potpuno opušteni. Nisam ni pomislio da bi mogao da se vrati ranije.

Sjedili smo u dnevnoj sobi kada se iz hodnika začuo ključ u bravi. Ona je samo problijedjela i šapatom rekla: „To je on.“

Nisam stigao ni da ustanem. Vrata su se otvorila, a njen muž je stajao na ulazu i gledao nas nekoliko sekundi bez riječi. Onda je krenuo pravo prema meni.

Zgrabio me je za majicu i oborio na naslon fotelje. Pokušao sam da ga odgurnem, ali je ponovo nasrnuo. U sekundi je nastao potpuni haos — guranje, udarci, prevrnuta stolica, razbijena čaša na podu. Ona je vrištala i pokušavala da stane između nas, ali ga je to samo još više razbjesnilo.

„U mojoj kući?!“ ponavljao je dok me je pokušavao izbaciti prema vratima.

Uspio sam da se otrgnem i krenem prema hodniku, ali me je ponovo sustigao. Tada su se otvorila vrata susjednog stana. Komšije su izašle zbog galame, a neko je odmah pozvao policiju.

Mislio sam da gore ne može.

Onda sam na stepeništu ugledao svoju majku.

Stajala je nekoliko metara od mene, potpuno ukočena. Njen muž ju je ranije nazvao i rekao joj gdje sam. Vidjela me je sa pocijepanom majicom, njega bijesnog iza mene i nju kako izlazi iz stana pokušavajući da objasni šta se dogodilo.

Majka me samo pogledala i rekla:

„Zbog ovoga su ti trebali svi oni telefoni, patike i pare?“

Nisam znao gdje da gledam.

Policija je ubrzo stigla i razdvojila nas. Njen muž je tražio da me više nikada ne vidi u blizini njihove kuće, a ona je pokušavala da mi priđe. Nisam joj dozvolio.

Te večeri sam se vratio kući bez telefona koji mi je kupila, bez ključeva automobila koji mi je davala i bez osjećaja da sam neko važan.

Majka mi je samo rekla:

„Sutra vraćaš sve što nije tvoje.“

Tada sam prvi put shvatio koliko sam skupo platio život koji sam mjesecima smatrao poklonom.