Na izlasku je zastala i tiho me pitala:

„Da li mogu nešto da vas zamolim?“

Mislio sam da je zaboravila nešto u autu, ali onda je spustila pogled i rekla:

„Možete li da me sačekate deset minuta? Ako ne završim ovo danas, stvarno ne znam šta ću.“

Nisam je ništa pitao. Samo sam klimnuo glavom.

Ušla je u jednu poslovnu zgradu, a ja sam ostao ispred. Prošlo je deset minuta, pa dvadeset. Onda skoro četrdeset.

Već sam pomislio da je izašla na drugi izlaz kada sam je ugledao.

Ali više nije izgledala kao ona ista djevojka koja je maločas sjedila u mom autu. Hodala je brzo, gledala u pod i jedva zadržavala suze.

Sjela je pozadi i rekla:

„Vozite me nazad, molim vas.“

Ćutao sam nekoliko minuta, ali onda je sama počela da priča.

Rekla je da je došla na razgovor za posao i da joj je to već šesti razgovor u posljednja dva mjeseca. Ostala je bez posla, živjela od ušteđevine i nije željela da roditelji znaju koliko je situacija loša.

„Danas su mi rekli da sam odlična, ali da su ipak uzeli nekoga sa više iskustva“, rekla je i nasmijala se onako kroz suze.

Kad smo stigli, otvorila je novčanik i počela da broji sitan novac.

Vidjelo se da nema dovoljno.

Odmah je rekla:

„Mogu ostatak da vam donesem sutra. Stvarno nisam planirala da se ovoliko zadržim.“

Tada sam joj rekao da skloni novac.

Nije htjela.

„Ne mogu tako.“

Rekao sam joj:

„Možete. Danas vam je očigledno bio dovoljno loš dan.“

Pogledala me nekoliko sekundi i samo rekla: „Hvala.“

Mislio sam da je više nikada neću vidjeti.

Ali nekoliko sedmica kasnije, ista djevojka je ponovo zaustavila moj taksi.

Ovog puta nije bila tužna.

Sjela je unutra, nasmijala se i rekla:

„Sjećate li me se?“

Naravno da sam je se sjećao.

A onda mi je rekla:

„Dobila sam posao. I danas mi je prvi radni dan.“

To je bila cijela priča.

Ništa veliko, ništa filmski.

Samo jedan loš dan, jedna besplatna vožnja i djevojka koja ipak nije odustala.