rekao:

„Nije problem u trudnoći. Problem je u meni. Već mjesecima jednostavno nemam želju kao prije.“

To me je zateklo više nego da je rekao bilo šta drugo. Odmah sam pitala da li postoji druga žena. Rekao je da ne postoji i dao mi telefon bez rasprave.

Onda je priznao da se sve promijenilo još prije braka. Na poslu je počeo da radi duže, spavao je sve manje, stalno bio umoran i pod pritiskom. Mislio je da će proći samo od sebe, pa mi ništa nije govorio jer ga je bilo sramota.

„Kad si ostala trudna, postalo mi je još gore“, rekao je. „Ne zato što mi nisi privlačna, nego zato što sam počeo da se bojim da nešto ne uradimo bebi. Znam da možda nema smisla, ali taj strah mi je stalno u glavi.“

Tu sam prvi put prestala da se svađam i stvarno ga saslušala.

Ali onda sam ga pitala zašto je mjesecima ćutao i dozvolio da pomislim da je problem u meni.

Spustio je glavu i rekao:

„Jer mi je bilo lakše da ćutim nego da priznam da se sa mnom nešto dešava.“

Dogovorili smo se da ode kod doktora i provjeri da li postoji neki fizički razlog, a poslije smo prvi put otvoreno pričali o svemu što smo mjesecima gurali pod tepih.

Nije se preko noći sve popravilo.

Ali najveća promjena desila se nekoliko nedjelja kasnije, kada se vratio sa pregleda i rekao da su mu nalazi pokazali da je iscrpljenost i stres ozbiljno uticala na njega.

Tada sam shvatila koliko smo oboje pogriješili: ja sam njegovo povlačenje odmah doživjela kao odbijanje, a on je ćutanjem napravio još veći problem.

Danas smo i dalje zajedno i čekamo bebu. Nismo postali savršen par, ali smo konačno počeli pričati o stvarima o kojima smo ranije ćutali.

A ono zbog čega sam mislila da nam se brak raspada, na kraju nije bila ni prevara ni nedostatak ljubavi.

Bila je to tišina između nas koja je trajala predugo.