U autu je ćutao nekoliko minuta, a onda me pogledao i rekao:

„Mogla si me barem upozoriti.“

Zbunila sam se. „Na šta da te upozorim?“

Nije odmah odgovorio. Samo je nervozno stezao volan, a onda rekao: „Da si već jednom bila kod mojih.“

Ostala sam bez riječi. Bila sam sigurna da ih tog dana vidim prvi put.

„Nikad u životu nisam bila u toj kući“, rekla sam.

Tada je skrenuo pored puta i okrenuo se prema meni.

„Moja majka tvrdi drugačije. Kaže da te je prepoznala čim si ušla.“

Srce mi je počelo lupati. Pitala sam ga odakle bi me uopšte mogla znati, a on je izvadio telefon i pokazao mi fotografiju koju mu je majka upravo poslala.

Na slici je bio njegov otac, mnogo mlađi, pored žene koju sam odmah prepoznala.

Bila je to moja majka.

Nisam razumjela kakve ja veze imam s tim, sve dok nisam pročitala poruku ispod fotografije:

„Pitaj je kako se preziva njena majka.“

Kada sam mu rekla prezime, potpuno je problijedio.

Njegovi roditelji nisu promijenili raspoloženje zbog mene. Promijenili su ga jer su shvatili čija sam kćerka.

Kasnije smo saznali cijelu priču. Naše porodice su se poznavale još prije našeg rođenja, ali su nakon jedne velike svađe prekinule svaki kontakt. Moja majka mi o tome nikada nije pričala, niti sam znala da je ikada upoznala njegove roditelje.

Najveći šok ipak je bio što između naših porodica nije postojalo nikakvo srodstvo niti velika tajna kako smo se u prvom trenutku uplašili.

Bila je to samo stara, ružna porodična svađa koju su odrasli nosili godinama.

A njegova rečenica „Mogla si me barem upozoriti“ poslije nam je postala smiješna.

Jer nisam mogla da ga upozorim na nešto za šta ni sama nisam znala.