Kad sam stigao, samo je spustila pogled i rekla da kasnim. A onda je izgovorila još samo:

„On je umro jutros.“

Nisam odmah razumio. Mislio sam da sam pogrešno čuo. Još sinoć smo sjedili zajedno, pili vino i pričali o glupostima kao da imamo vremena koliko hoćemo.

Pitao sam šta se dogodilo.

Rekla mi je da mu je pozlilo čim je ustao. Hitna je došla brzo, ali nisu uspjeli da ga spasu.

U tom trenutku mi je kroz glavu prošla naša posljednja noć. Svaka rečenica. Svaka šala. I ono što mi je rekao prije nego što sam krenuo kući:

„Ako mi se ikad nešto desi, molim te pazi na nju.“

Tada sam mislio da se šali.

Nije.

Njegova žena je sjela preko puta mene i dugo ništa nije govorila. Onda je rekla:

„Znam da ti je mnogo značio. Ali postoji nešto što moraš da znaš.“

Srce mi je opet zalupalo.

Rekla je da je poslednjih mjeseci bio ozbiljno bolestan. Znao je da mu vrijeme nije saveznik, ali nije htio nikome da govori. Ni meni.

Zato me je pozvao baš prethodne večeri.

Zato je bio tako miran.

Zato je stalno ponavljao stare priče.

Odjednom sam shvatio da naš susret nije bio običan.

Bio je oproštaj.

Najviše me pogodilo to što sam cijelu noć mislio da ćemo se ponovo vidjeti za nekoliko dana.

Nismo.

Na sahrani sam stajao sa strane i gledao ljude kako odlaze. Njegova žena mi je prišla i pružila mali ključ.

„Ovo je ostavio za tebe.“

Bio je ključ od njegove radionice.

Godinama smo tamo popravljali motore, sjedili poslije posla i pričali o svemu.

Ušao sam nekoliko dana kasnije.

Sve je bilo isto.

Alat na zidu. Stara stolica. Šolja koju je uvijek koristio.

Na stolu je bio samo jedan papirić.

Pisalo je:

„Ne čuvaj stvari. Čuvaj ljude dok su tu.“

Od tada više nijedan poziv prijatelja ne odlažem bez razloga.

Jer nekad stvarno ne znaš da li će ono „vidimo se sutra“ ikada doći.