Prišao mi je s leđa i tiho rekao: „Nemoj da se plašiš, samo želim nešto da te pitam.“

Okrenula sam se odmah. Nisam voljela što mi je prišao tako blizu i napravila sam korak unazad. Valjda je primijetio da mi je neprijatno, jer se odmah povukao.

„Izvini“, rekao je. „Nisam htio da te uplašim.“

Pitao me koliko dugo mi je muž bolestan i kako se snalazimo. Nisam voljela da pričam o tome, ali sam mu ukratko rekla da jedva sastavljamo kraj s krajem i da sam zato počela da čistim kuće.

Samo je klimnuo glavom.

Kad sam završila posao, dao mi je kovertu. Odmah sam je vratila.

„Dogovorili smo cijenu.“

„Znam“, rekao je. „Ovo nije plata.“

Pomislila sam da pokušava nešto drugo, pa sam se naljutila. Rekla sam mu da mi pomoć ne treba ako iza nje postoji bilo kakav uslov.

Tada me pogledao gotovo uvrijeđeno.

„Nema uslova. Samo otvori.“

U koverti nije bio novac.

Bio je broj telefona jedne firme i ime čovjeka kome treba da se javim.

„Moja sestričina vodi firmu za održavanje zgrada“, rekao je. „Traže pouzdanu ženu. Stalni posao, prijava, normalna plata.“

Nisam znala šta da kažem.

On je onda dodao nešto zbog čega sam ostala bez riječi.

„Moja pokojna žena je prije mnogo godina čistila tuđe kuće. Znam kako ljudi gledaju na taj posao. Zato sam primijetio koliko pošteno radiš.“

Te večeri sam sve ispričala mužu. On je odmah bio sumnjičav i rekao mi da ne idem sama. Sutradan je pošao sa mnom do firme.

Ponuda je bila stvarna.

Počela sam da radim već naredne sedmice.

Imala sam redovnu platu, slobodne nedjelje i prvi put nakon dugo vremena nisam brojala svaki dinar pred kasom.

Kod gospodina sam prestala da čistim jer više nisam stizala, ali sam mu se jednog dana vratila sa kafom i zahvalila.

Nasmijao se i rekao:

„Nemoj meni zahvaljivati. Ja sam samo otvorio vrata. Ti si kroz njih prošla sama.“

Najviše me danas zaboli kad se sjetim koliko sam se tog trenutka prepala kada mi je prišao s leđa.

Mislila sam da slijedi nešto ružno.

A zapravo je to bio trenutak poslije kojeg nam je život prvi put krenuo nabolje.