U tom trenutku poželjela sam da propadnem u zemlju. Prijateljica je prasnula u smijeh, konobarica se zacrvenjela, a muškarac je rukom prešao preko lica.

„Milice, zar baš sve moraš da kažeš pred gostima?“, upitao ju je.

„Pa šta sam slagala?“, odgovorila je i otišla.

Pogledala sam ga i nasmijala se.

„Znači, nisam vam samo uništila garderobu nego sam vas i očarala?“

„Izgleda da ste mnogo opasniji nego što sam mislio.“

Zvao se Aleksandar, imao je 43 godine i bio razveden. Priznao mi je da je već nekoliko minuta smišljao kako da mi priđe, ali nije očekivao da će konobarica obaviti posao umjesto njega.

Razmijenili smo brojeve, a već narednog dana pozvao me na kafu.

„SAMO VAS MOLIM DA OVOG PUTA PIJETE VODU!“, rekao je čim sam se javila.

Nasmijala sam se i pristala.

Na prvom sastanku pričali smo skoro četiri sata. Bio je duhovit, pažljiv i potpuno drugačiji od muškaraca koje sam ranije upoznavala.

Ali onda je zazvonio njegov telefon.

Na ekranu je pisalo „Jelena“.

Ustao je i udaljio se nekoliko koraka. Čula sam samo:

„Rekao sam ti da me ne zoveš zbog toga. Razgovaraćemo sutra.“

Kada se vratio, bio je vidno uznemiren.

„Bivša žena?“, upitala sam.

Klimnuo je glavom.

„Imamo sina od petnaest godina. Trenutno prolazimo kroz težak period.“

Nisam željela da zapitkujem.

Naredne tri sedmice viđali smo se gotovo svakodnevno. Počela sam da vjerujem da sam konačno upoznala nekoga s kim bih mogla imati ozbiljnu vezu.

A onda me jedne subote nazvala nepoznata žena.

„VI STE ONA ŠTO JE MOM MUŽU PROSULA KAFU I VINO?“

Srce mi je zastalo.

„Vašem mužu? Rekao mi je da je razveden!“

„I jeste razveden, ali izgleda da vam nije rekao da ponovo pokušavamo da budemo zajedno!“

Prekinula sam vezu i odmah pozvala Aleksandra.

Za dvadeset minuta stajao je pred mojim vratima.

„Jelena i ja smo razgovarali o pomirenju zbog sina“, priznao je. „Ali ništa nisam obećao. Ona je mislila da ćemo pokušati ponovo.“

„A ZAŠTO MENI TO NISI REKAO?“

Ćutao je.

To ćutanje bilo mi je dovoljno.

„Neću da budem razlog zbog kojeg će se neko osjećati prevarenim. Prvo raščisti svoj život.“

Zatvorila sam vrata.

Narednih mjesec dana nije me zvao. Bilo mi je teško, ali nisam željela vezu koja počinje tuđim neriješenim odnosima.

Jednog petka srela sam ga ispred istog restorana.

Prišao mi je i rekao:

„Razgovarao sam s Jelenom. Shvatili smo da ne možemo vratiti brak samo zato što imamo dijete. Sada oboje znamo na čemu smo.“

Nisam mu odmah povjerovala.

Trebalo je vremena, mnogo razgovora i nekoliko novih susreta da ponovo stekne moje povjerenje.

Danas smo zajedno već godinu dana. Upoznala sam i njegovog sina, a s Jelenom imamo sasvim korektan odnos.

Nedavno smo opet otišli u onaj restoran. Ista konobarica donijela nam je piće, pogledala Aleksandra i nasmijala se.

„JESTE LI VI SVJESNI DA SAM VAM JA NAŠLA DJEVOJKU?“

Aleksandar je podigao čašu i odgovorio:

„Jesi, Milice. Ali nemoj više nikome pomagati na taj način. Mene je ova žena koštala dvije košulje, jedne jakne i mnogo živaca!“

Svi smo se nasmijali.

A ja sam ga ispod stola uhvatila za ruku, srećna što smo, uprkos neobičnom početku, uspjeli da izgradimo nešto stvarno.