„Sjedni, Milena!“, rekla mi je koleginica Vesna, a zatim se okrenula direktoru. „Deset godina nas ponižavate, prijetite otkazima i tjerate da radimo prekovremeno bez naknade. Danas je dosta!“

Direktor je pocrvenio od bijesa.

„I ti možeš da pakuješ stvari! Oboje ste završile ovdje!“

Vesna je izvadila telefon i pokazala poruke koje joj je slao posljednjih mjeseci. U njima joj je naređivao da dolazi subotom, a kada bi tražila slobodan dan, prijetio joj je smanjenjem plate.

Tada je ustao i Marko iz računovodstva.

„I ja imam šta da kažem. Već šest mjeseci vodimo evidenciju prekovremenih sati koje nam nikada niste platili.“

Direktor je počeo da viče da smo nezahvalni i da će zatvoriti firmu ako nastavimo.

Ali niko više nije ćutao.

Jedna koleginica ispričala je kako joj nije dozvolio da ode na očevu sahranu bez prijetnje otkazom. Drugi radnik pokazao je poruke u kojima mu je direktor naređivao da radi dok je bio na bolovanju.

Stajala sam pored vrata i nisam mogla da vjerujem šta se događa.

A onda mi je zazvonio telefon. Zvala je učiteljica.

„Molim vas, dođite što prije. Dječaku je temperatura porasla, a žalio se i na jaku glavobolju.“

Više nisam razmišljala o poslu. Uzela sam torbu i krenula.

Direktor je dobacio: „Ako izađeš, ne vraćaj se!“

Okrenula sam se i rekla: „Moj sin me treba. O poslu ćemo razgovarati preko advokata.“

Otišla sam pravo po dijete i odvela ga ljekaru. Srećom, nije bilo ozbiljnih komplikacija, ali je morao nekoliko dana da miruje.

Sutradan me je pozvala Vesna. Rekla mi je da je direktor poslije mog odlaska pokušao da natjera zaposlene da potpišu izjavu kako sam sama napustila radno mjesto.

Niko nije pristao.

Nas šestoro odlučilo je da prijavi nepravilnosti nadležnoj inspekciji rada. Sačuvali smo poruke, rasporede i evidenciju radnih sati.

Narednih nedjelja bilo je teško. Direktor mi nije dozvoljavao da se vratim na posao, ali mi nije odmah uručio ni pisani otkaz. Morala sam da potražim pravnu pomoć.

Inspekcija je pokrenula postupak, a ja sam preko advokata zatražila zaštitu svojih prava.

Nije se dogodilo čudo preko noći. Direktor nije odmah smijenjen, niti smo svi dobili velike odštete. Postupak je trajao mjesecima.

Na kraju je poslodavac pristao na sporazumni završetak mog radnog odnosa uz isplatu dogovorene naknade. Ostali zaposleni nastavili su da traže isplatu neplaćenih sati.

U međuvremenu sam pronašla posao u manjoj firmi, za nešto nižu platu, ali sa normalnim radnim vremenom.

Jednog popodneva srela sam bivšeg direktora ispred prodavnice.

„Vidim, ipak si našla posao“, rekao je podrugljivo.

„Jesam. I konačno radim tamo gdje me tretiraju kao čovjeka.“

Nisam čekala njegov odgovor.

Te večeri sin me je zagrlio i pitao: „Mama, hoće li se onaj čika opet ljutiti kad budem bolestan?“

Steglo me je u grudima.

„Neće, sine. Više ne radim kod njega.“

Tada sam shvatila da nisam izgubila posao onog dana kada sam izašla iz kancelarije. Izgubila sam strah koji me je godinama tjerao da trpim poniženja. A Vesni, koja je prva ustala i rekla da je dosta, biću zahvalna dok sam živa.