Majka je problijedjela, a ja sam zbunjeno pogledala oca. Nikada ga nisam vidjela toliko bijesnog. Bio je miran čovjek koji je čitav život izbjegavao svađe.

„Kakav novac, tata?“, upitala sam.

Otac je ustao, otišao u spavaću sobu i vratio se s malom sveskom. Spustio ju je pred mene.

„Pet godina sam tvojoj majci svakog mjeseca davao po 200 evra da ih ostavlja za tebe i djecu. Govorila je da ih čuva na posebnom računu, da imate nešto ako vam zatreba.“

Ostala sam bez riječi. Za tih pet godina majci sam dala više od 15.000 evra, a ona mi je neprestano govorila kako jedva sastavljaju kraj s krajem.

„Gdje je taj novac?“, upitao je otac.

Majka je počela da plače i ponavlja da se sve potrošilo na kuću. Ali otac je otvorio svesku i pokazao joj datume.

„Nemoj me praviti budalom! Od moje penzije plaćamo račune, a kćerka nam kupuje hranu. Na šta si potrošila 12.000 evra?“

Tada je majka izgovorila nešto što nas je sve zapanjilo.

„Dala sam ih sinu! Šta sam drugo mogla? Ostao je dužan ljudima!“

Moj mlađi brat imao je 31 godinu, dobar posao i automobil koji je nedavno kupio. Nikada nam nije rekao da ima finansijskih problema.

Odmah sam ga pozvala i uključila zvučnik.

„Je li istina da ti je mama dala 12.000 evra?“

Nastala je tišina, a onda je rekao: „Pa šta? Nije valjda problem što je pomogla svom sinu?“

„A znaš li da sam ja pet godina davala novac roditeljima jer mi je majka govorila da nemaju za lijekove?“

„To riješi s njom!“, odbrusio je i prekinuo vezu.

Muž je tada ustao i rekao da vodimo djecu kući. Majka je potrčala za nama, ali otac ju je zaustavio.

„Pusti ih. Dosta si uzimala od jednog djeteta da bi drugom ispunjavala želje.“

Narednih dana majka me je zvala desetak puta. Nisam se javljala. Brat mi je poslao poruku da sam uništila porodicu zbog novca.

Sedmicu kasnije otišla sam kod oca. Zatekla sam ga samog. Majka je otišla kod brata, ali se već poslije dva dana vratila jer joj je snaja rekla da nemaju mjesta za nju.

Otac mi je tada priznao da je godinama sumnjao da majka više pomaže bratu, ali nije znao da od mene traži novac.

„Oprosti što nisam ranije provjerio“, rekao je.

Zagrlila sam ga i prvi put poslije mnogo dana zaplakala.

Danas roditeljima više ne dajem novac na ruke. Ocu kupim lijekove i ono što mu treba, a majci sam jasno rekla da više neću finansirati bratove dugove.

Brat mi se nije javio tri mjeseca. Onda je nazvao i tražio 1.000 evra jer mu prijeti oduzimanje automobila.

Prvi put u životu rekla sam mu samo jednu riječ: „Ne.“

A majka? Ona mi je nedavno rekla da sam postala sebična.

Odgovorila sam joj: „Možda. Ali moja djeca više neće ostajati bez onoga što im treba da bi tvoj odrasli sin živio bolje od nas.“

Od tada više ne raspravljamo o novcu. I dalje volim svoju porodicu, ali sam konačno shvatila da ljubav ne znači da moram dozvoliti da me iskorištavaju.