Nekoliko sekundi gledala sam ga, čekajući da kaže da se šali. Ali on je nastavio da jede, kao da upravo nije saopštio da me izbacuje iz sopstvene kuće.

„A šta ćemo s djecom?“, upitala sam.

„Ostaće sa mnom. Ne misliš valjda da ćeš ih voditi u neki iznajmljeni stan?“

Naša šestogodišnja kćerka počela je da plače. Stariji sin, koji je imao deset godina, ustao je od stola i viknuo: „NEĆU DRUGU MAMU! AKO MAMA IDE, IDEM I JA!“

Muž je udario šakom o sto i naredio mu da ućuti. Tada sam prvi put vidjela koliko su ga se djeca plašila.

Odvela sam ih u sobu, a zatim se vratila u kuhinju. Muž je već telefonirao ljubavnici i govorio joj da će uskoro sve biti riješeno.

„Samo mi reci koliko dugo me varaš“, upitala sam.

„Osam mjeseci. I nemoj praviti dramu. Ti si se poslije drugog porođaja potpuno zapustila. Ona ima 26 godina, vodi računa o sebi i zna kako da usreći muškarca.“

Te noći nisam spavala. Ujutru sam otišla kod advokata. Kuću smo kupili tokom braka, kredit smo zajedno otplaćivali i muž nije mogao jednostavno da me izbaci niti sam odluči s kim će djeca živjeti.

Kada sam mu to rekla, pobjesnio je.

„VIDJEĆEŠ TI KO ĆE OVDJE OSTATI!“

Tri dana kasnije, dok sam spremala ručak, začula sam automobil ispred kuće. Muž je ušao s mladom ženom koja je nosila dva velika kofera.

„Ovo je Sandra. Od danas će živjeti ovdje“, rekao je.

Pogledala sam je i upitala zna li da smo još u braku.

„Znam, ali on kaže da je vaš brak odavno završen“, odgovorila je.

Muž joj je pokazao našu spavaću sobu i naredio mi da iznesem svoje stvari.

Tada sam uzela telefon i pozvala njegovu majku. Nije me mnogo voljela, ali nisam očekivala ono što je uslijedilo.

Kada je došla i ugledala Sandru u mojoj spavaćoj sobi, okrenula se sinu i zaurlala:

„JESI LI TI NORMALAN?! DOVODIŠ LJUBAVNICU PRED ROĐENU DJECU I IZBACUJEŠ IM MAJKU?!“

Muž je pokušao da je ućutka, ali ona nije prestajala. Sandra je stajala pored kofera, vidno postiđena.

„Rekao si mi da se ona već odselila!“, viknula je Sandra.

„Pa hoće, samo pravi probleme!“, odgovorio je.

Sandra je uzela kofere i otišla. Muž je potrčao za njom, ali nije željela da ga sasluša.

Narednih sedmica naš brak se konačno raspao. Muž je otišao u iznajmljeni stan, a djeca su ostala sa mnom. Pokrenuli smo razvod i postupak za podjelu imovine.

Najviše me boljelo što je sin mjesecima odbijao da razgovara s ocem. Morala sam da mu objašnjavam da nije njegova krivica što se razvodimo.

Nedavno mi je bivši muž priznao da ga je Sandra ostavila. Pitao me postoji li mogućnost da pokušamo ponovo.

„Znaš, ipak smo porodica“, rekao je.

Pogledala sam ga i odgovorila:

„BILI SMO PORODICA I ONE VEČERI KADA SI NAŠOJ KĆERKI REKAO DA ĆE DOBITI NOVU MAMU. SAMO TEBI TADA PORODICA NIJE BILA VAŽNA.“

Danas još rješavamo imovinska pitanja, ali jedno je završeno zauvijek. Ne želim čovjeka koji je mislio da majku svoje djece može zamijeniti mlađom ženom kao komad starog namještaja.

A naša kćerka više ne pita kada dolazi nova mama. Sada samo želi da zna hoću li uvijek biti tu kada se probudi.

I svaki put joj odgovorim isto: „Hoću, dušo. Mama te nikada neće ostaviti.“