„Hoću da večeras odete u jedan hotel, prijavite se pod svojim imenom i tamo sačekate muškarca koji će vam donijeti kovertu. Ne smijete je otvarati. Sutra ujutru donesite je meni. Mojoj ženi ne smijete reći ni riječ!“

Gledala sam ga zbunjeno. Petsto evra bilo je više od pola moje plate, ali nešto mi nije dalo mira.

„Zašto baš ja? Imate sekretaricu, vozača, ljude kojima vjerujete!“

„Zato što vas moja žena ne poznaje. A vi ste jedina osoba u ovoj firmi koja nema nikakve veze s mojom porodicom.“

Pristala sam, ali sam mu rekla da neću učestvovati ni u čemu nezakonitom. Uvjeravao me je da je riječ o privatnoj stvari.

Te večeri otišla sam u hotel. Na recepciji me je čekala rezervacija. Ušla sam u sobu, a poslije dvadesetak minuta neko je pokucao.

Otvorila sam vrata i ugledala muškarca od pedesetak godina. Čim me je vidio, problijedio je.

„Vas je poslao?“, upitao je.

Klimnula sam glavom.

„Taj pokvareni gad! Znači, čak ni ovo nije imao hrabrosti sam da uradi!“

Pružio mi je kovertu, ali prije nego što sam zatvorila vrata, izgovorio je nešto zbog čega sam se sledila.

„Recite mu da njegova žena već zna. I da sam joj sve pokazao!“

Nisam izdržala. Otvorila sam kovertu.

Unutra su bile fotografije direktora s mladom ženom, nekoliko hotelskih računa i kopija ugovora o kupovini stana. Na posljednjem papiru pisalo je da je stan kupljen novcem prebačenim s računa firme!

U tom trenutku zazvonio mi je telefon.

Direktor.

„Jeste li preuzeli kovertu?“

„Jesam. Ali čovjek kaže da vaša žena sve zna!“

Nastala je tišina.

„Odmah se vratite u firmu!“

Kada sam stigla, ispred njegove kancelarije stajala je elegantna žena. Bila je to njegova supruga.

„Vi ste ta čistačica kojoj je moj muž platio petsto evra da prikrije njegovu ljubavnicu?“

Nisam stigla odgovoriti, a direktor je izašao i počeo vikati da sam ukrala povjerljiva dokumenta!

„ZOVEM POLICIJU! OVA ŽENA ME UCJENJUJE!“

Njegova supruga mu je tada opalila šamar pred sekretaricom i dvojicom radnika.

„Sram te bilo! Prvo si me varao, onda si krao novac iz firme, a sad ćeš sve svaliti na ženu koja ti čisti kancelariju?!“

Okrenula se prema meni i zatražila kovertu. Predala sam joj je zajedno s petsto evra koje sam još držala u torbi.

Sutradan sam dala otkaz. Nisam željela više ni minut provesti tamo.

Nekoliko sedmica kasnije saznala sam da je direktorova supruga podnijela zahtjev za razvod i prijavila sumnjive isplate iz firme. Pokrenuta je istraga, a mene su pozvali da dam izjavu.

Najviše me pogodilo kada sam saznala da je direktor kolegama pričao kako sam ja pokušala da ga zavedem i iznudim novac!

Ali sekretarica je sačuvala snimak razgovora iz hodnika, na kojem se jasno čulo kako me optužuje tek nakon što sam mu donijela kovertu.

Tada sam shvatila zašto je izabrao baš mene. Mislio je da siromašna čistačica neće imati hrabrosti da se suprotstavi bogatom direktoru.

Prevario se. Nije me bilo sramota što čistim tuđe kancelarije. Njega je trebalo biti sramota zbog onoga što je radio u svojoj.