Majka je nekoliko sekundi ćutala, a onda iz fioke izvadila plavu fasciklu i spustila je ispred mene. „Znam“, rekla je mirno. „Znam mnogo duže nego što misliš.“ Ostala sam ukočena. Očekivala sam da će reći da sam pogrešno čula, ali ona je otvorila fasciklu i pokazala mi papire.

„Tvoj brat me već mjesecima nagovara da kuću prepišem na njega. Govori da je tako sigurnije, da će se on brinuti o meni i da ti već imaš svoj život.“ Pogledala me pravo u oči. „Nisam mu rekla da sam prije tri sedmice bila kod notara.“

Srce mi je počelo lupati. Upravo tada začuli smo ključ u bravi. Brat i snaha su ušli. Čim je snaha vidjela fasciklu na stolu, lice joj se promijenilo.

„Šta je to?“, pitala je.

Majka je zatvorila fasciklu. „Ono zbog čega me već pola godine obilazite kao mačku oko vrele kaše.“

Brat je odmah počeo da se pravda. Rekao je da je samo želio da „riješi papire na vrijeme“. Snaha je ćutala sve dok majka nije rekla: „Čula je šta si rekla iza vrata.“

Tada je nastao haos. Snaha je tvrdila da sam prisluškivala i namjerno okrenula majku protiv njih. Brat je počeo vikati da sam se poslije razvoda „uselila zauvijek“ i da njegova porodica zbog mene nema mira.

Majka ga je pustila da završi.

A onda je otvorila fasciklu.

„Kuća neće biti tvoja.“

Brat je problijedio.

Majka je objasnila da je kod notara napravila testament. Dok je živa, kuća ostaje njena i niko neće odlučivati ko smije da boravi u njoj. Poslije njene smrti kuća pripada meni i bratu — svakome po pola.

Snaha je skočila. „Pa ona je ovdje došla sa dvije torbe! Šta je ona uložila u ovu kuću?“

Majka ju je pogledala tako hladno da je zaćutala.

„Donijela je moje dvoje unučadi. I svaki mjesec daje za račune. A ti si računala koliko još treba da živim da biste je izbacili.“

Nastala je tišina.

Brat je tada rekao nešto što me zaboljelo više od svih ranijih uvreda: „Ako njoj ostaviš pola, mene više nemaš.“

Majka je samo klimnula.

„Ako ti je majka vrijedna samo dok ti ostavlja cijelu kuću, onda te očigledno nisam ni imala.“

Snaha je bijesno uzela torbu i izašla. Brat je nekoliko trenutaka stajao na vratima, očekujući da će ga majka zaustaviti. Nije.

Te noći nas tri — majka, moja djeca i ja — prvi put smo večerale bez njihovih dobacivanja.

Mjesec dana kasnije brat je došao sam. Nije tražio kuću. Nije spominjao testament. Samo je sjeo preko puta majke i tiho rekao: „Pogriješio sam.“

Majka mu nije odmah oprostila.

Samo mu je nasula kafu i rekla: „Kuća se može podijeliti na pola. Majka ne može. Razmisli šta ti je važnije dok još imaš vremena.“