Baka je ušla baš u najgorem trenutku

Baka nas je nekoliko sekundi gledala bez riječi. Ja sam pokušavala da navučem majicu, on je sjedio ukočen kao kip, a meni je kroz glavu prolazilo samo jedno: gotova sam.

Spustila je tacnu na sto i potpuno mirno rekla:

„Dobro. Vidim da ipak niste gladni.“

On je pocrvenio do ušiju. Ja sam počela da mucam kako nije ono što izgleda, a baka me presjekla:

„Dušo, imam sedamdeset godina, nisam slijepa.“

Mislila sam da ne može biti gore.

Moglo je.

Iz hodnika se začuo tatin glas.

„Mama, kome nosiš čaj?“

Baka je munjevito zatvorila vrata, okrenula ključ i pogledala nas.

„Ako želite da preživite narednih pet minuta, slušajte mene.“

Skoro sam prasnula u smijeh od nervoze.

Tata je pokucao.

„Šta radiš unutra?“

Baka je bez razmišljanja odgovorila: „Presvlači se!“

„Ko?“

Pogledala me i shvatila šta je upravo rekla.

„Ja!“

Nastala je tišina.

„Mama, zašto se presvlačiš u njenoj sobi?“

Dečko je tada rukom pokrio lice. Ja sam jedva zadržavala smijeh, iako mi nije bilo ni najmanje smiješno.

Baka je otvorila vrata taman toliko da izađe i rekla ocu:

„Zato što mogu. Idi dole.“

Nevjerovatno, poslušao ju je.

Čim su se njihovi koraci udaljili, baka se vratila.

„Imate tri minuta da se sredite.“

Mislila sam da će početi predavanje, ali ona je sjela na krevet.

„Sada ozbiljno. Jeste li pazili?“

Poželjela sam da propadnem kroz pod.

Klimnula sam glavom.

Baka je pogledala njega.

„I ti znaš da ‘paziti’ nije isto što i nadati se najboljem?“

„Znam“, promucao je.

„Dobro. Onda ćemo se praviti da danas nisam otvorila ova vrata.“

Već sam krenula da joj zahvaljujem kada je podigla prst.

„Ali postoji jedan problem.“

Srce mi je ponovo stalo.

Pokazala je prema prozoru.

Na dvorištu je stajala cijela porodica.

Niko nije otišao kod rodbine.

Dečko me pogledao.

„Rekla si da nema nikoga.“

„Tako su meni rekli!“

Baka se nasmijala.

„Htjeli su da te iznenade. Vratili su se ranije jer ti je danas godišnjica mature.“

U tom trenutku tata je odozdo viknuo:

„Silazite! I neka siđe i taj što se krije gore!“

Pogledala sam baku.

„Kako zna?!“

Ona je uzela tacnu i krenula prema vratima.

„Dušo, njegove patike su na ulazu.“

Tog dana sam naučila dvije stvari.

Prva: nikad ne vjeruj rečenici „svi su otišli“.

Druga: od cijele porodice, osoba koje sam se najviše plašila — baka — jedina nas je spasila.

Godinama kasnije, kada smo se taj isti dečko i ja vjenčali, baka je na svadbi prišla našem stolu, spustila pred nas tacnu sa čajem i keksima i rekla:

„Da završim ono što sam vam prekinula prije nekoliko godina.“

Cijeli sto se smijao.

Samo moj otac nije.

Jer je tek tada shvatio šta se zapravo dogodilo tog popodneva.