Poziv u 02:23

Srce mi je stalo. Nisam ni pozdravila, samo sam viknula: „To je telefon mog sina! Gdje je on?!“

Muškarac sa druge strane nije odmah odgovorio. Čula sam ljude kako dozivaju jedni druge, zatvaranje vrata vozila i sirenu koja je bila sve glasnija. Onda je rekao: „Gospođo, ja sam iz Hitne pomoći. Dogodila se saobraćajna nesreća. Vaš sin je živ, ali morate odmah doći u bolnicu.“

Ne znam ni kako sam se obukla. Ruke su mi toliko drhtale da nisam mogla da zakopčam jaknu. Pozvala sam muža, a onda smo sjeli u automobil. Cijelim putem sam ponavljala samo: „Rekao je da je živ. Rekao je da je živ.“

Kada smo stigli pred urgentni centar, bilo je 02:46. Ispred su stajala policijska kola, a nekoliko metara dalje hitna pomoć koju sam samo dvadesetak minuta ranije gledala kroz svoj prozor.

Prišla nam je medicinska sestra.

„Majka mladića iz saobraćajne nesreće?“

Klimnula sam glavom.

„Odveli su ga na snimanje. Bio je svjestan kada su ga dovezli.“

Tek tada sam prvi put udahnula kako treba.

Policajac nam je objasnio šta se dogodilo. Sin se vraćao kući sa prijateljem. Na mokrom kolovozu, u jednoj krivini, vozač je izgubio kontrolu. Automobil je sletio sa puta i udario u drvo. Sin je sjedio na suvozačevom mjestu.

„A njegov prijatelj?“, pitala sam.

Policajac je spustio pogled.

Nije morao ništa da kaže.

Znala sam tog dječaka od osnovne škole. Bezbroj puta je sjedio za našim stolom, spavao kod nas i zvao me „druga mama“. Samo nekoliko sati ranije njih dvojica su izašla nasmijana iz naše kuće.

U 04:10 doktor je konačno izašao.

Sin je imao slomljenu ruku, nekoliko rebara i povredu glave, ali nije bio životno ugrožen.

Kada su me pustili kod njega, ležao je blijed, sa zavojem preko čela. Otvorio je oči i prvo što je rekao bilo je:

„Mama… njega nema.“

Uhvatila sam ga za ruku.

Počeo je da plače.

„Rekao sam mu da uspori.“

Nisam znala šta da odgovorim. Samo sam ga zagrlila koliko sam mogla.

Kasnije mi je policajac vratio njegov telefon. Ekran je bio potpuno razbijen. Pogledala sam listu poziva.

Moj prvi poziv u 02:17 bio je propušten.

Nesreća se dogodila u 02:16.

Samo minut prije nego što sam se, bez ikakvog razloga, trgla iz sna i posegnula za telefonom.

Od te noći, kad god se probudim i pogledam na sat, prvo pomislim na 02:17.

Za mene to više nikada neće biti samo vrijeme.