Muž je spustio viljušku i pogledao sestru pravo u oči.

„Reci joj šta si uradila dok je bila u bolnici. Ili ću ja.“

Zaova je odmah počela da govori da ne zna o čemu priča. Svekrva je pokušala da ga smiri, ali muž je izvadio telefon. Tada sam prvi put saznala da je, dok sam ja još ležala u bolnici i pokušavala da prihvatim da se kući vraćam bez bebe, njegova sestra njemu slala poruke.

Pitala ga je šta ćemo sa stvarima koje smo već kupili. Napisala je da nema smisla da stoje kod nas i da bi ih ona mogla uzeti jer će njoj „svakako trebati“.

Muž joj tada nije odgovorio. Mislio je da sam dovoljno slomljena i nije želio da mi kaže. Ali ona se nije zaustavila.

Nekoliko dana kasnije, dok je on bio na poslu, došla je kod nas. Rekla mi je da je svratila da vidi kako sam. Sjedila je možda pola sata, pričala o svojoj trudnoći i pokazivala mi stvari koje je gledala za bebu. Nisam ni slutila da je prije odlaska ušla u sobu u kojoj smo držali stvari koje smo kupili za našu bebu.

„Kaži joj šta si uzela“, rekao je muž.

Zaova je problijedila.

Tek tada sam primijetila da je svekrva već znala o čemu govori.

„Mama, nemoj“, rekla joj je zaova.

To „mama, nemoj“ zaboljelo me više od svega. Pogledala sam svekrvu i pitala: „Šta ti znaš?“

Svekrva je spustila pogled i priznala da je nekoliko dana ranije kod kćerke vidjela kesu sa stvarima za bebu. Prepoznala je malu dekicu koju je ona sama kupila nama kada smo saopštili da čekamo dijete.

Zaova ju je uzela iz naše kuće bez pitanja.

Ustala sam od stola. Nisam vikala. Samo sam je pitala kako je mogla da uđe u sobu žene koja je upravo izgubila dijete i uzme nešto što je bilo namijenjeno toj bebi.

Počela je da se pravda da nije željela ništa loše. Rekla je da je mislila da će mi biti lakše ako te stvari ne gledam i da je šteta da stoje neiskorištene.

„A kolica?“ upitao je muž.

Zaova ga je pogledala kao da ju je uhvatio u nečemu što nije očekivala.

Tada sam shvatila zašto je toliko insistirala da baš ja idem s njom da bira kolica. Već je uzela dio naših stvari, a sada je željela da se ponašamo kao da se ništa nije dogodilo.

Rekla sam joj da mi njena trudnoća nikada nije smetala. Nisam željela da ona pati zato što sam ja patila. Ali nisam mogla da razumijem kako nije imala ni nekoliko dana obzira prema meni.

Zaova je tada zaplakala. Prvi put nije imala spreman odgovor.

Svekrva je ustala i rekla joj da mi vrati sve što je uzela. Muž je dodao da neko vrijeme ne želi da dolazi u našu kuću.

Mjesecima poslije toga gotovo da nismo razgovarale.

A onda se približio termin njenog porođaja.

Jednog jutra zazvonio mi je telefon. Bila je ona.

Nisam željela da se javim, ali pozvala je ponovo. I ponovo.

Kada sam konačno podigla slušalicu, nisam čula onu istu zaovu koja me povrijedila. Plakala je toliko da sam jedva razumjela šta govori.

Izgovorila je samo:

„Molim te, dođi u bolnicu. Trebaš mi.“

U tom trenutku sam morala da odlučim hoću li ostati zarobljena u onome što mi je uradila ili ću otići.

Otišla sam.

Nisam zaboravila ono što se dogodilo i nisam joj preko noći oprostila. Ali kada sam je vidjela u bolničkom krevetu, uplašenu i samu, prvi put smo razgovarale bez ostatka porodice između nas.

Izvinila mi se. Bez opravdavanja. Rekla je da tek sada razumije koliko je bila sebična i koliko su njene riječi i postupci bili okrutni.

Nisam joj rekla da je sve u redu, jer nije bilo.

Rekla sam samo: „Možda jednog dana bude.“

I tako je i bilo. Nismo postale najbolje prijateljice, niti sam zaboravila svoju bebu i ono kroz šta sam prošla. Ali vremenom smo naučile da razgovaramo drugačije.

A onu malu dekicu koju je uzela nikada joj nisam dala.

Vratila mi ju je.

I danas je čuvam.