Muž je stajao pored stola, crven u licu, i gledao čas mene, čas moju majku. Ponovio je još glasnije:

„Ko ti je rekao da ona plače? Šta ti uopšte znaš o našem braku?“

Mama nije ustuknula. Spustila je viljušku i mirno rekla: „Nije morao niko da mi kaže. Majka vidi kada joj dijete nije dobro.“

Svekrva se odmah ubacila: „Eto! Znači ipak priča svojoj majci šta se dešava u našoj kući!“

Tada sam prvi put povisila glas.

„U NAŠOJ kući? To je moj brak, moj muž i moj život. Zašto se ti ponašaš kao da sam se udala za cijelu vašu porodicu?“

Svekrva je skočila. „Zato što sam ja tom čovjeku majka! Znam ga bolje nego ti!“

„Onda ga pitaj zašto već mjesecima dolazi kući poslije ponoći. Pitaj ga zašto zaključava telefon. Pitaj ga zašto svaki razgovor završava tako što meni kaže da umišljam!“

Odjednom niko nije govorio.

Muž me je gledao potpuno zatečen. „Ti sada pred svima iznosiš naše privatne stvari?“

„Ne“, rekla sam. „Tvoja majka ih je iznijela onog trenutka kada je pred mojom majkom rekla da ti patiš zbog mene.“

Svekrva je tada napravila grešku.

Okrenula se prema sinu i ljutito rekla: „Pa rekao si mi da više ne možeš ovako!“

Pogledala sam muža.

„Šta si joj rekao?“

„Ništa posebno.“

„Očigledno dovoljno da tvoja majka zna više o mom braku nego ja.“

Počeo je da objašnjava kako se samo jednom požalio, poslije naše svađe. Ali svekrva nije umjela da stane.

„Jednom? Meni mjesecima govoriš da ti je dosta!“

Muž se naglo okrenuo prema njoj.

„Mama, dosta!“

Ali bilo je kasno.

Pitala sam ga samo jedno: „Mjesecima?“

Nije odgovorio.

Mama me je uhvatila za ruku i rekla: „Hajde kući.“

Svekrva se podrugljivo nasmijala. „Eto, bježi mami čim postane teško.“

Tada sam se okrenula prema njoj.

„Ne bježim ja od vas. Samo prvi put neću ostati tamo gdje me neko ponižava, a moj muž ćuti.“

Uzela sam torbu i krenula prema vratima. Muž je potrčao za mnom.

„Čekaj, ne pravi veću stvar nego što jeste.“

Ta rečenica me je zaboljela više od cijele svađe.

„Veća stvar? Tvoja majka zna da želiš da odeš iz braka prije mene.“

„Nisam rekao da želim da odem.“

„Onda se vrati unutra i objasni joj da više neće voditi naš brak.“

Ćutao je.

I tada sam dobila odgovor koji mi je bio potreban.

Otišla sam sa majkom.

Tri dana nisam odgovarala ni njemu ni svekrvi. Četvrtog dana pojavio se pred vratima mojih roditelja. Bio je sam.

Nije tražio da se odmah vratim.

Sjeo je preko puta mene i rekao: „Pogriješio sam. Svaki put kada smo imali problem, umjesto da ga riješim s tobom, zvao sam majku. A ona je od naših svađa napravila priču u kojoj si ti kriva za sve.“

Pitala sam ga: „A šta ti misliš?“

Dugo je ćutao.

„Mislim da sam joj dozvolio da bude treća osoba u našem braku.“

Nisam se vratila tog dana.

Vratila sam se tek nekoliko sedmica kasnije, kada smo se dogovorili da naše probleme više ne rješavaju ni njegova ni moja majka.

A sa svekrvom?

Nikada više nismo bile bliske.

Ali prvi put kada je poslije toga pokušala da komentariše naš brak, muž ju je prekinuo prije mene:

„Mama, ovo se tebe ne tiče.“

Tada sam shvatila da ona možda nikada neće promijeniti mišljenje o meni.

Ali je njen sin konačno naučio da bude moj muž prije nego njen glas u našem braku.