Kad je izgovorio ime, mislila sam da sam pogrešno čula. Ponovila sam ga, a on je klimnuo kao da je to najobičnija stvar na svijetu.

Ime je bilo isto kao ime moje tetke.

Odmah sam počela da ga ispitujem kada se sve to dešavalo. Rekao je prije četiri godine, dok je često vozio Njemačku i vraćao se preko Subotice. Opisao je ženu, auto, čak i malu ogrebotinu na zadnjim vratima. Sve se poklapalo.

Tetka je tada bila u braku više od dvadeset godina. Njen muž je radio u inostranstvu i po nekoliko sedmica nije dolazio kući.

Nisam znala šta da mislim. Nisam htjela da prenosim tuđe priče, ali sam ga zamolila da mi pokaže bilo šta što potvrđuje da ne izmišlja. Izvadio je stari telefon i pronašao nekoliko fotografija automobila i poruka. Na jednoj fotografiji se vidjela samo ženska ruka pored volana, ali sam odmah prepoznala narukvicu koju je tetka godinama nosila.

Kući sam otišla uznemirena i odlučila da ćutim.

Dva dana kasnije tetka je sama došla kod mene. Sjela je u kuhinju i bez ikakvog uvoda rekla: „Čula sam da si bila kod njega.“

Zaledila sam se.

Tada mi je priznala da ga poznaje, ali da priča nije onakva kakvu on prepričava. Njen muž je u to vrijeme imao velike dugove, a taj šofer mu je pomagao da prebaci robu i novac preko granice. Ona se s njim sastajala jer je pokušavala da izvuče muža iz problema.

Pitala sam zašto bi onda šofer pričao da su bili zajedno.

Tetka se samo nasmijala i rekla: „Zato što misli da niko ne zna ko je on zapravo.“

Izvadila je iz torbe jednu staru fotografiju i gurnula je prema meni.

Na slici je bio isti čovjek, mnogo mlađi, pored mog pokojnog djeda.

Na poleđini je pisalo moje prezime i godina mog rođenja.

„Pitaj svoju majku“, rekla je tetka. „Ona zna zašto se taj čovjek pojavio baš sada.“

Pozvala sam majku istog trenutka.

Kad sam izgovorila njegovo ime, s druge strane je nastala tišina.

A onda je rekla samo jednu rečenicu:

„Nemoj više da ideš kod njega. On ne zna da ti znaš ko ti je otac…“