Radila sam u marketu, klinka od 20 godina, a on visok, zgodan, lep 40 i neku godinu.

Svaki dan sam se sređivala samo zbog njega, maštala o njemu, pa potajno gledala kad prolazi.

Jedan dan, dok sam slagala policu, neko mi je prišao s leđa, poljubio me u vrat i prislonio nešto u ruku. Okrenula sam se – a on već otišao.

U ruci je bila ceduljica sa brojem. Na njoj sam pročitala:

„Javi se večeras. Neka večera, vino…“

Srce mi je ludilo, ruke su mi se tresle.

Te noći sam dugo razmišljala, a onda sam skupila hrabrost i poslala poruku…

Odgovorio je skoro odmah. Napisao je da će doći po mene poslije moje smjene i da ne moramo nigdje ako se predomislim. To mi je tada ulilo sigurnost i pristala sam.

Otišli smo u mali restoran van centra. Bila sam toliko nervozna da sam jedva jela. On je pričao smireno, pitao me o poslu, planovima i porodici. Nije navaljivao niti pokušavao da me impresionira nekim velikim pričama. Upravo mi je to još više prijalo.

Kad me je poslije večere vozio kući, ostali smo nekoliko minuta sjediti u autu. Poljubio me kratko i pitao da li želim da se opet vidimo. Rekla sam da želim.

Tako je počelo. Viđali smo se poslije moje smjene, nekad na kafi, nekad bismo samo sjedili u autu i pričali. Ja sam se zaljubila mnogo brže nego što sam planirala. U tim godinama razlika između nas mi nije smetala. Naprotiv, sviđalo mi se što je ozbiljniji i sigurniji od momaka mojih godina.

Tek kasnije sam počela da primjećujem da je skoro uvijek nedostupan uveče i vikendom. Kad bih ga pitala zašto, govorio je da ima puno obaveza i komplikovan privatni život.

Nije dugo trebalo da saznam da ima ženu.

Nisam to saznala preko neke velike drame. Jednostavno ga je jednog dana u marketu jedna poznanica pozdravila i usput pomenula njegovu suprugu. Kad sam ga kasnije pitala direktno, nije ni pokušavao da negira.

Rekao je da brak odavno nije dobar, ali da još žive zajedno zbog djece i finansija.

Bila sam bijesna jer mi to nije rekao odmah. Nekoliko dana nisam odgovarala na njegove poruke, ali sam ipak popustila i nastavila da ga viđam. Bila sam mlada i ubjeđivala sam sebe da će se situacija nekako riješiti.

Nije se riješila.

Mjeseci su prolazili, a on je i dalje odlazio svojoj kući, a ja sam čekala njegove poruke kad mu odgovara. Počela sam da shvatam da sam svoj život podredila čovjeku koji svoj nije namjeravao ozbiljno da mijenja.

Jedne večeri sam mu rekla da više ne mogu tako. Nije bilo svađe. Samo je dugo ćutao, a onda rekao da razumije i da mi nikada nije trebao obećavati više nego što može da ispuni.

Tada sam prvi put osjetila koliko je cijela priča zapravo bila jednostavna.

Ja sam sa dvadeset godina mislila da sam pronašla veliku ljubav. On je bio stariji čovjek kome je prijala pažnja mlađe djevojke i bijeg iz svakodnevice.

Prekinula sam odnos i poslije toga mi je trebalo dosta vremena da ga izbacim iz glave. Još mjesecima sam se nesvjesno okretala prema vratima marketa očekujući da će ući.

Ali nisam mu se vratila.

Danas ne žalim što sam se zaljubila. Žalim samo što sam tada tako dugo zanemarivala ono što sam već znala — čovjek koji te zaista želi u svom životu ne ostavlja te da stalno čekaš kada će imati vremena za tebe.