Nisam stigla ništa da kažem. Muž je povukao ruku prema sebi i pogledao me onim pogledom od kojeg mi je odmah postalo jasno šta misli. „Objasni“, rekao je kratko.

„Nemam šta da objasnim. Sinoć sam bila kod kuće“, odgovorila sam, ali konobar je odmahnuo glavom. „Gospođo, služio sam vas. Sjedili ste baš za ovim stolom.“ Zatim je pogledao prema šanku i dodao: „Niste bili sami.“

Muž je naglo ustao. Nekoliko ljudi za susjednim stolovima okrenulo se prema nama. „Sa kim je bila?“ ponovio je.

Konobar je oklijevao, a onda rekao da je sa mnom sjedio muškarac od četrdesetak godina. Navodno smo večerali skoro dva sata, a kada je trebalo platiti, ja sam izašla prva. Muškarac je rekao da ide do automobila po novčanik i više se nije vratio.

„Ovo je ludost“, rekla sam. „Pokažite mi račun.“

Na računu je stajalo vrijeme 22:47. Tačno sam znala gdje sam tada bila — kod kuće sa mužem. Pogledala sam ga očekujući da to potvrdi, ali on je ćutao.

„Imate li kamere?“ upitao je.

Pet minuta kasnije stajali smo kod računara u maloj kancelariji iza šanka. Menadžer je pronašao snimak od prethodne večeri i pustio ga. U 21:06 kroz vrata restorana ušla je žena u crnom kaputu.

Muž je problijedio.

Žena je imala moju kosu, moju torbu i hodala je gotovo isto kao ja. Kada se okrenula prema kameri, meni su se odsjekle noge.

Lice je bilo moje.

„To nisi ti?“ šapnuo je muž.

„Nisam.“

Snimak je nastavljen. Za stolom ju je čekao muškarac okrenut leđima kameri. Poljubio ju je u obraz, a ona je sjela preko puta njega. Menadžer je premotao snimak do trenutka kada su ustajali.

Tada se muškarac konačno okrenuo.

Muž je uhvatio naslon stolice.

„Nemoguće…“

Prepoznala sam ga istog trenutka. Bio je to moj rođeni brat.

Pozvala sam ga. Javio se tek iz trećeg pokušaja.

„Gdje si bio sinoć?“

Nastala je tišina.

„Zašto pitaš?“

„Zato što gledam snimak na kojem sjediš u restoranu sa ženom koja izgleda kao ja.“

Čula sam kako duboko uzdiše.

„Dobro“, rekao je. „Dođi kod mene. Vrijeme je da ti mama konačno kaže istinu.“

Sat kasnije sjedila sam u njegovoj dnevnoj sobi. Mama je stigla uplakana. Bez riječi je iz torbe izvadila staru fotografiju iz porodilišta.

Na njoj je držala dvije bebe.

„Rodila sam bliznakinje“, rekla je. „Tebe i Milicu.“

Nisam mogla da progovorim.

Objasnila je da je zbog teške porodične situacije njena sestra, koja nije mogla imati djecu, odgajila Milicu kao svoju. Dogovor je bio da nam nikada ne kažu. Tetka je prije nekoliko mjeseci umrla, a Milica je pronašla dokumente i počela da traži nas.

„Zašto je bila sa mojim bratom?“

„Jer je i njen brat“, rekla je mama.

Tada je zazvonio interfon.

Brat je otvorio vrata.

Na pragu je stajala žena iz restorana.

Gledala sam svoje lice kao u ogledalu.

Milica je spustila pogled i rekla:

„Izvini zbog računa. Nisam planirala da te upoznam ovako.“

Muž me je pogledao i prvi put poslije nekoliko sati počeo da se smije.

„Dobro“, rekao je, „samo vas dvije od sada ne idite u isti restoran bez mene.“