Čim je izgovorio naziv ulice, osjetila sam kako mi se stomak steže. Muž me pogledao, čekajući objašnjenje. To nije bila bilo koja ulica. Tamo je živjela moja najbolja prijateljica Milena.

„Kod koga ste tačno bili?“ upitao je muž.

Majstor je odmahnuo rukom. „Ne znam ime. Gospođa me zvala prije možda dvije sedmice. Rekla je da joj curi voda ispod lavaboa. Vi ste mi otvorili vrata“, rekao je gledajući pravo u mene.

„Ja?!“ gotovo sam viknula. „Nikada vas nisam vidjela.“

Osmijeh mu je nestao s lica. Nekoliko sekundi me pažljivo posmatrao, a zatim izvadio telefon. „Čekajte… Imam broj sa kojeg je stigao poziv.“

Dok je tražio po telefonu, muž nije skidao pogled s mene. Znala sam šta mu prolazi kroz glavu. Milena je bila razvedena, živjela je sama, a ja sam kod nje često odlazila. Ali posljednjih mjesec dana nisam ni kročila u njen stan.

Majstor je pronašao poziv i okrenuo ekran prema nama.

Broj je bio moj.

„Kako je ovo moguće?“ promrmljala sam.

Izvadila sam svoj telefon i provjerila pozive. Tog datuma nisam zvala nikakvog vodoinstalatera. Muž je već postao ozbiljan.

„Zovite taj broj sada“, rekao je majstoru.

Čovjek je pritisnuo poziv.

U istom trenutku iz moje torbe začula se melodija.

Svi smo se ukočili.

Otvorila sam torbu i izvadila telefon. Na ekranu je pisalo: „Nepoznat broj“. Muž ga je uzeo iz moje ruke i pogledao listu poziva. Broj majstora zaista je postojao među odlaznim pozivima, ali razgovor je trajao samo nekoliko sekundi.

Tada sam se sjetila nečega.

Prije dvije sedmice Milena je bila kod mene. Telefon joj se ugasio i zamolila me da mojim telefonom pozove majstora jer joj je pukla cijev. Dala sam joj telefon i otišla u kuhinju. Nisam ni slušala razgovor.

„Ali zašto kažete da sam vam JA otvorila vrata?“ pitala sam.

Majstor se namrštio. „Zato što ste bili tamo. Ili žena koja izgleda skoro isto kao vi.“

Odmah sam pozvala Milenu.

Javila se tek poslije četvrtog zvona. Kada sam joj rekla ko stoji u mom kupatilu, nastala je tišina.

„Milena, ko je majstoru otvorio vrata?“

Ponovo tišina.

„Moja sestra“, konačno je rekla.

Tada mi je sve postalo jasno.

Milena je imala sestru koja je godinama živjela u Austriji. Vidjela sam je svega nekoliko puta, a ljudi su nam često govorili da nevjerovatno ličimo — ista boja kose, slična visina, čak i isti način govora.

Majstor je čuo razgovor i udario se dlanom po čelu.

„E, sad znam! Ona je rekla da je sestra vlasnice stana. Ja sam samo zapamtio lice.“

Muž je nekoliko sekundi ćutao, a onda prasnuo u smijeh.

„Znači, ja sam za pet minuta već napravio cijelu ljubavnu aferu u glavi.“

Majstor se nasmijao. „Gospodine, ja sam došao da popravim cijev, a zamalo rasturih brak.“

Napetost je konačno nestala.

Ali kada je završio posao i krenuo prema vratima, zastao je i okrenuo se prema meni.

„Samo jedno…“

Muž i ja smo ga pogledali.

„Sljedeći put kad me vidite, molim vas odmah recite imate li još neku ženu koja liči na vas.“

Muž je počeo da se smije toliko da je morao sjesti.

A ja sam tek tada shvatila koliko jedna obična rečenica — „opet isti problem?“ — može za nekoliko minuta napraviti problem mnogo veći od pokvarene cijevi.