ONO ŠTO KOMŠIJA NIJE ŽELIO DA VIDIMO
Svake subote ista priča. Tačno u 6:30 komšija bi upalio kosilicu i probudio pola ulice. Nakon nekoliko sedmica otišao sam do njega i sasvim normalno zamolio da bar vikendom sačeka do osam. Pogledao me hladno i rekao: „Moje dvorište, moja stvar.“
Nisam se raspravljao, ali tada sam počeo više da obraćam pažnju na njega. I primijetio nešto čudno. Svake večeri, bez izuzetka, tačno u osam izlazio bi iza kuće, otključavao malu drvenu šupu i ostajao unutra dvadesetak minuta. Nikada nije palio svjetlo. Još čudnije, prije ulaska bi obišao ogradu i pogledao prema našim prozorima.
Jedne večeri supruga je rekla: „Pogledaj.“
Komšija je iz šupe iznio dvije velike crne vreće, stavio ih u gepek i odvezao se. Vratio se poslije ponoći bez njih.
Sljedećeg dana prišao sam ogradi. Iza šupe sam ugledao nešto što ranije nisam primijetio — usku stazu koja je vodila do zadnjeg dijela njegovog placa. Trava svuda okolo bila je visoka, osim jednog savršeno pokošenog pravougaonika.
Tada mi je sinulo zašto toliko opsesivno kosi.
Nije kosio zbog urednog dvorišta.
Nešto je pokušavao da sakrije.
Sačekao sam subotu. Čim je u 6:30 upalio kosilicu, izašao sam na balkon i snimao. Svaki put kada bi došao do tog pravougaonika, usporio bi, podigao kosilicu i pažljivo prešao preko njega.
Kad je otišao u kuću, prišao sam ogradi. Iz zemlje je virio komadić metala. Povukao sam ga i shvatio da gledam ručku.
Ispod trave nalazio se poklopac.
Nisam ga dirao. Pozvao sam komšiju iz druge kuće, da imam svjedoka. Zajedno smo podigli poklopac i ispod ugledali nekoliko stepenica.
U tom trenutku iza nas se začuo glas:
„Šta vas dvojica radite?“
Okrenuli smo se. Stajao je nekoliko metara dalje, potpuno blijed.
Već sam očekivao svađu, ali čovjek je samo spustio glavu.
„Dobro“, rekao je. „Sad ćete svakako saznati.“
Sišao je prvi.
Dolje nije bilo ničega strašnog. Bila je mala podzemna prostorija puna kutija, starih fotografija, alata i namještaja. Objasnio nam je da je njegov otac prije više od trideset godina napravio sklonište, ali nikada nije prijavljeno niti ucrtano u planovima kuće. Poslije očeve smrti tu je sklonio njegove stvari i godinama ih krišom razvrstavao i odnosio.
„A kosilica u pola sedam?“ pitao sam.
Pocrvenio je.
„Navika. Moj otac je svake subote kosio u to vrijeme.“
Pogledao sam ga nekoliko sekundi, pa rekao: „Zbog tvoje porodične tradicije cijela ulica ne mora ustajati u šest i po.“
Prvi put se nasmijao.
Sljedeće subote probudio sam se sam od sebe. Pogledao sam na sat — 8:17.
Napolju tišina.
A onda se u 8:30 začula kosilica.
I od tada, vjerovali ili ne, nikada više nije krenula prije osam.
