Te noći nisam znala šta da joj kažem. Sjela sam pored nje, a ona je samo obrisala suze i rekla: „Nemoj se svađati s njim zbog mene. Ja sam svoje proživjela.“

Ta rečenica me presjekla. Pitala sam je gdje bi otišla da nije kod mene. Spustila je pogled i rekla da bi „nekako“. Tada sam shvatila koliko se osjećala kao teret, iako to nikada nije izgovorila.

Sutradan sam nazvala sestru i braću. Rekla sam im da više neću sama nositi sve. Nisam tražila da je neko uzme zauvijek, samo da svako preuzme dio odgovornosti. Nastala je tišina, a onda opet isti izgovori.

Najviše me zaboljelo kada je jedan brat rekao: „Pa ti si je dovela kod sebe.“ Kao da mama nije bila i njegova.

Muž je tih dana bio hladan. Govorio je da ovo više nije život, da nemamo privatnost i da naš brak trpi. Razumjela sam ga, ali nisam mogla prihvatiti da rješenje bude da majku jednostavno sklonimo.

Onda je mama jednog jutra ustala prije svih, spakovala nekoliko stvari u malu torbu i rekla da ide. Kada sam je pitala gdje, odgovorila je: „Ne znam još. Samo neću da ti se zbog mene raspadne porodica.“

Tada sam prvi put povisila glas na nju: „Nigdje nećeš sama.“

Ali nisam ni slutila da je ona već prethodnog dana nazvala jednu osobu iz naše porodice — i dogovorila nešto iza mojih leđa…