Kad sam joj prišao, samo me je pogledala i rekla:

„Nemoj sada da glumiš oca. Imala je pet godina kad si otišao. Danas ima deset.“

Kao da me je neko presjekao. Pogledao sam kćerku, a ona je skrenula pogled. Htio sam da je zagrlim, ali se pomjerila pola koraka unazad.

Tad sam prvi put shvatio koliko sam vremena izgubio.

Pitao sam bivšu ženu možemo li negdje sjesti i razgovarati. Nije pravila scenu. Samo je rekla da ona više nema šta da mi objašnjava, ali da će kćerka jednog dana sama odlučiti želi li me u svom životu.

To me je pogodilo više nego svađa.

Narednih dana nisam mogao da prestanem misliti na njih. Žena zbog koje sam sve ostavio odavno više nije bila sa mnom. Ta veza se raspala mnogo brže nego što sam ikada priznao drugima. Ostao sam sam, ubijeđen da još imam vremena da popravim stvari.

Onda mi je stigla poruka sa nepoznatog broja.

„Ako stvarno želiš da je vidiš, dođi sutra u 17h u park gdje si je vodio kad je bila mala.“

Došao sam pola sata ranije.

Sjedio sam na klupi i čekao. U 17:05 ugledao sam bivšu ženu kako dolazi sama.

„Gdje je ona?“ pitao sam.

Pogledala me nekoliko sekundi i pružila mi malu bijelu kovertu.

„Ovo ti je napisala.“

Ruke su mi se tresle dok sam je otvarao.

Na papiru je dječjim rukopisom stajalo nekoliko rečenica. Pročitao sam prvu, pa drugu…

A kada sam stigao do posljednje, shvatio sam da me moja kćerka svih tih godina nije zaboravila.

Samo je čekala da vidi hoću li se ja ikada sjetiti nje.